Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1118/17 od 05.05.2017. godine, preinačena je prvostepena presuda u odbijajućem delu, tako što je obavezan tuženi AD „Srbija Voz“ da solidarno sa tuženim AD „Železnice Srbije“ za period od 01.11.2011. do 01.12.2014. godine, na ime naknade za ishranu u toku rada isplati: tužilji AA u iznosu od 179.491,71 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom od 26.05.2015. godine do isplate i na ime obračunate zatezne kamate iznos od 59.544,24 dinara, na ime naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 65.753,04 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom od 26.05.2015. godine do isplate i na obračunate zatezne kamate iznos od 22.146,52 dinara; tužilji BB iznos od 157.671,49 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom od 26.05.2015. godine do isplate i na ime obračunate zatezne kamate iznos od 55.554,54 dinara, na ime naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 65.753,04 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom od 26.05.2015. godine do isplate i na obračunate zatezne kamate iznos od 22.146,52 dinara; obavezana je tužena AD „Infrastruktura železnice Srbije“ da solidarno sa tuženim AD „Železnice Srbije“ isplati za period od 01.11.2011. do 01.12.2014. godine, isplati tužiocu VV na ime naknade za ishranu u toku rada iznos od 175.059,02 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom od 26.05.2015. godine do isplate i na ime obračunate zatezne kamate iznos od 59.936,66 dinara, na ime naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 65.753,04 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom od 26.05.2015. godine do isplate i na obračunate zatezne kamate iznos od 22.146,52 dinara. Stavom dva izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka i obavezane tužene AD „Srbija Voz“ i AD „Infrastruktura železnice Srbije“ da solidarno sa tuženim AD „Železnice Srbije“ tužiocima naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 270.855,00 dinara i troškove žalbenog postupka u iznosu od 24.000,00 dinara.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ AD i „Srbija Voz“ AD (drugotuženi i trećetuženi) su blagovremeno izjavili revizije zbog pogrešne primene materijalnog prava, u kojima su predložili da Vrhovni sud odluči primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Tužba je podneta 12.12.2014. godine, pa kako je pobijanim delom drugostepene presude preinačena prvostepena presuda u odnosu na tužene kao revidente, revizija je dozvoljena prema članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku u vezi člana 506. istog Zakona („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14). Shodno navedenom, nije bilo zakonskih uslova za odlučivanje o reviziji tuženih, primenom člana 404.ZPP.

Odlučujući o reviziji drugotuženog i trećetuženog Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2 2566/2017 od 06.06.2018. godine odbio reviziju tuženih AD „Infrastruktura železnice Srbije“ i AD „Srbija Voz“ izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1118/2017 od 05.05.2017. godine kao neosnovane.

Ustavni sud je odlukom Už 1314/2019 od 03.08.2023. godine usvojio ustavnu žalbu Akcionarskog društva za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd i utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2566/2017 od 06.06.2018. godine i presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1118/2017 od 05.05.2017. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2566/2017 od 06.06.2018. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1118/2017 od 05.05.2017. godine.

Postupajući po primedbama Ustavnog suda, Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u preinačujućem delu primenom odredbi člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23) pa je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tuženih ne ukazuje se na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tač. 2. i 3. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili zaposleni kod tuženog AD „Železnice Srbije“ do 31.08.2015. godine. Tužilje su od 01.09.2015. godine u radnom odnosu kod tuženog AD „Srbija Voz“, a tužilac VV je od istog datuma u radnom odnosu kod tuženog AD „Infrastruktura železnice“ Beograd. Tužiocima od 01.11.2011. godine do 01.12.2014. godine nije obračunata i isplaćena naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske sruke utvrđeno je da u navedenom periodu naknada troškova za ishranu u toku rada za tužilju AA iznosi ukupno 179.491,71 dinara, za tužilju BB 157.671,49 dinara, i za tužioca VV 175.059,02 dinara. Naknada regresa za korišćenje godišnjeg odmora za sve tužioce je iznos od po 65.753,04 dinara.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je u odnosu na drugotuženog i trećetuženog odbio tužbeni zahtev, dok je u odnosu na prvotuženog usvojio tužbeni zahtev. Ovo iz razloga što je prema članu 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu propisano da zaposleni ima prasvo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za ishranu u toku rada ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Utvrđeno je da u obrascima za obračun zarada tužilaca nisu obračunati troškovi za ishranu niti za regres za korišćenje godišnjeg odmora (teret dokazivanja suprotnog imali su tuženi). Aneks Kolektivnog ugovora tuženog iz 2006. godine ne navodi vrednost naknade za ishranu u toku rada, kao ni vrednost 1/12 regresa svedene na jedan radni čas, a iste vrednosti nisu iskazane ni u procentu, tako da se troškovi za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora ne mogu obračunati. Tužiocima nije uvećana zarada nakon stupanja na snagu Aneksa Kolektivnog ugovora iz 2006. godine. Shodno navedenom, zaključeno je da je osnovan zahtev tužilaca u odnosu na „Železnice Srbije“ AD Beograd za isplatu naknade troškova za ishranu i regresa za korišćenje godišnjeg odmora shodno parametrima sadržanim u Kolektivnom ugovora iz 2006. godine, a tuženi koji snosi teret dokazivanja nije pružio dokaze da je vršio obračun i isplatu ovih naknada tužiocima.

U odnosu na tužene „Infrastruktura železnice Srbije“ AD i „Srbija Voz“ AD, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev iz razloga što je Vlada Republike Srbije donela odluku 02.07.2015. godine kojom su izvršene statusne promene kod tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd, tako što su formirana nova akcionarska društva i to „Infrastruktura železnice Srbije“, „Srbija Voz“ i „Srbija Kargo“, dok je ulogu četvrtog društva zadržao postojeći subjekt „Železnice Srbije“. Tuženi AD „Srbija Voz“ Beograd je preuzeo tužilje od tuženog „Železnice Srbije“ AD. Tuženi AD „Srbija Voz“ Beograd je preuzeo tužioce od tuženog „Železnice Srbije“ AD koji sada prema tužiljama ima status poslodavca prethodnika. Tužilac VV je preuzet od tuženog novoformiranog privrednog društva AD „Infrastrukture železnice Srbije“. Međutim, kako naznačeno potraživanje datira iz perioda pre nego što je izvršena statusna promena, to je tužbeni zahtev prema drugotuženom i trećetuženom odbijen kao neosnovan.

Odlučujući o žalbi tužilaca Apelacioni sud je preinačio prvostepenu presudu u odbijajućem delu i usvojio tužbeni zahtev i obavezao drugotuženog i trećetuženog da solidarno sa prvotuženim isplati tražene iznose po naznačenom osnovu. Pri tome polazi od odredbe čl. 147-152. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ 24/05 ... 32/13), u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca u skladu sa zakonom poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca i dužan je da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen Kolektivni ugovor, ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi Kolektivni ugovor. Shodno navedenom, tuženi „Srbija Voz“ i „Infrastruktura železnice Srbije“ AD su pasivno legitimisani za vođenje ove parnice. Naime, tuženi nisu dokazali da u smislu člana 506. stav 2. Zakona o privrednim društvima ne postoji njihova solidarna odgovornost za potraživanje zarada zaposlenih, odnosno da obaveza isplate razlike zarade nastale pre statusnih promena prelazi razliku imovine društva prenosioca koja im je preineta i obaveze društva prenosioca koje su preuzeli, što bi isključilo njihovu solidarnu odgovornost.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, preinačenjem prvostepene presude, pogrešno primenio materijalno pravo, kada je obavezao drugotuženog i trećetuženog da solidarno sa prvotuženim isplate sporno novčano potraživanje.

Tuženi „Infrastruktura Srbije“ AD i „Srbija voz“ AD osnovani su Odlukom Vlade Republike Srbije od 02.07.2015. godine („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 60/15), u postupku statusne promene tuženog „Železnice Srbije“ AD. Reč je o statusnoj promeni iz člana 489. stav 1. tačka 1. i stav 2. Zakona o privrednim društvima u kojoj se jedno privredno društvo deli tako što deo svoje imovine i obaveza prenosi na jedno ili više novoosnovanih privrednih društava, a po sprovedenoj statusnoj promeni samo nastavlja da postoji. U slučaju takve statusne promene za prenos obaveza na tužena privredna društva sticaoce relevantan je ugovor o statusnoj promeni, odnosno plan podele. Na društvo sticaoca prelaze samo one obaveze društva preonosioca određene navedenim aktima. Pored toga, odredbom člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima propisano je da društvo sticalac solidarno odgovara sa društvom prenosiocem za obaveze koje su po navedenim statusnim dokumentima ostale na strani društva prenosioca samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocima drugačije ugovoreno.

U konkretnom slučaju, označena statusna promena tuženog „Železnice Srbije“ AD izvršena je po postupku propisanom Zakonom o privrednim društvima. Rešenjem Vlade Republike Srbije od 02.07.2015. godine data je saglasnost na odluku tog privrednog društva od 11.05.2015. godine kojom je odobren nacrt plana podele koji je 31.03.2015. godine usvojio njegov odbor direktora (objavljen na internet stranici Agencije za privredne registre, u skladu sa članom 495. stav 1. Zakona o privrednim društvima). Planom podele, kao sastavnim delom odluke o statusnoj promeni, označene su nominalne vrednosti imovine i obaveza koje se statusnom promenom prenose na društva sticaoce, i to su jednake vrednosti. Plan ne sadrži opis preuzetih obaveza ni način na koji će se njihov prenos i realizacija izvršiti, već je predviđeno da će o tome biti zaključen poseban ugovor, ali ne i forma u kojoj će se takav ugovor zaključiti.

Između učesnika statusne promene zaključen je 24.06.2016. godine protokol kojim su njegovi potpisnici prihvatili informaciju o sprovedenom postupku statusne promene društva prenosioca i obrazovanju početnih stanja u poslovnim knjigama društava sticalaca. Označenim protokolom su u bilans tuženog društva prenosioca, pored ostalog, preneta „rezervisanja“ za sudske sporove, odnosno sporove koji su u toku. Navedeni protokol, po oceni revizijskog suda ima značaj ugovora predviđenog u odeljku V plana podele tuženog društva prenosioca, tako da je sporno novčano potraživanje nastalo pre statusne promene tog društva ostalo njegova obaveza. Solidarna obaveza društva sticaoca za tu obavezu ne postoji u smislu člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima, jer nema razlike u vrednosti imovine koja mu je preneta i obaveza koje je preuzeo.

Okolnost da je tuženo društvo sticalac AD „Infrastruktura železnice Srbije“ preuzelo tužioca VV i sa njim zaključilo andeks ugovora o radu ne znači da je na taj način preuzelo i sve obaveze tužiočevog ranijeg poslodavca - društva prenosioca, po osnovu radnog odnosa pre statusne promene. Zaključenje aneksa ugovora o radu predstavlja realizaciju zakonske obaveze da se taj tužilac zadrži u radnom odnosu, u skladu sa članovima 147-151 Zakona o radu. Međutim, tim zakonskim odredbama nije izričito propisano da se na taj način preuzimaju i obaveze poslodavca prethodnika prema zaposlenom iz njihovog radnog odnosa.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluka o troškovima postupka doneta je shodno članu 165. stav 2. ZPP pri čemu su trećetuženoj priznati troškovi za taksu za reviziju u iznosu od 72.789,00 dinara i na ime takse za odluku po reviziji 97.500,00 dinara, ukupno 170.289,00 dinara, kako je i traženo i u skladu sa TT. Troškovi za sastav revizije nisu priznati jer isti nisu opredeljeni po visini shodno članu 163. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić