Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 85/11 od 13.04.2011. godine, stavom drugim izreke odbijena je kao neosnovana revizija tužioca E.D. izjavljena protiv drugostepene presude. Stavom prvim izreke, odbačena je kao nedozvoljena revizija ostalih tužilaca.

Odlukom Ustavnog suda Už 3873/2011, donetom na sednici veća održanoj 11.07.2014. godine, stavom prvim izreke, usvojena je ustavna žalba E.D. i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 85/11 od 13.04.2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stavom drugim izreke, poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev 85/11 od 13.04.2011. godine u stavu drugom izreke i određeno da isti sud donese novu odluku po reviziji podnosioca ustavne žalbe E.D., izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4185/10 od 10.03.2010. godine. Stavom trećim izreke odbačena je ustavna žalba ostalih podnosilaca.

U ponovnom postupku po reviziji tužioca E.D., Vrhovni kasacioni sud je ispitao drugostepenu presudu u pobijanom delu, na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP (''Službeni glasnik RS'', broj 72/11) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Beogradu K br.1823/04 od 17.06.2005. godine, okrivljeni S.C. je oglašen krivim za izvršeno krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ, zato što je 28.03.1999. godine u Podujevu, zajedno sa još nekoliko lica, kao pripadnik jedinice ''Škorpioni'' u rezervnom sastavu MUP RS i oružanih snaga SRJ, kršeći pravila međunarodnog prava za vreme oružanog sukoba, sa umišljajem učestvovao u lišenju života više lica, među kojima su i supruga, četvoro dece i majka tužioca. Tužbu za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskih lica u ukupnom iznosu od 8.500.000,00 dinara tužilac je podneo 24.01.2007. godine, na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima i člana 35. Ustava Republike Srbije.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Budući da je nematerijalna šteta tužiocu prouzrokovana 28.03.1999. godine, a da je tužba podneta 24.01.2007. godine, nižestepeni sudovi su ocenili da je protekao rok zastarelosti iz člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima od 5 godina od nastanka štete. Protekom ovog roka, na osnovu člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, prestalo je pravo tužioca da od tužene zahteva ispunjenje obaveze naknade štete.

U odluci Ustavnog suda Už 3873/2011 od 11.07.2014. godine, navedeno je da je Ustavni sud na sednici održanoj 07.07.2011. godine zauzeo pravni stav da u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. Zakona o obligacionim odnosima), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo. U konkretnom slučaju je utvrđeno da je okrivljeni pripadnik jedinice u rezervnom sastavu MUP-a RS i oružanih snaga SRJ, oglašen krivim za izvršeno krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva i osuđen na kaznu zatvora pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Beogradu K 1823/04 od 17.06.2005. godine. U pogledu primene roka zastarelosti potraživanja naknade štete koja je pričinjena krivičnim delom, Ustavni sud smatra da se odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima primenjuju ne samo kada se naknada štete zahteva od učinioca krivičnog dela kao neposrednog štetnika, već i od drugog lica koje odgovara za štetu iako nije učinilac krivičnog dela, u ovom slučaju države, koja odgovara po osnovu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

S obzirom na navedeno, u pobijanom delu nižestepenih presuda je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Naime, ocenjeno je da je potraživanje tužioca zastarelo, primenom rokova iz člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, a po pravnom stavu navedenom u odluci Ustavnog suda, rokove zastarelosti naknade nematerijalne štete trebalo je ceniti prema odredbi člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, jer se ovaj rok ne odnosi samo na počinioca krivičnog dela, već i na tuženu, koja odgovara po osnovu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. S obzirom da je tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan zbog zastarelosti potraživanja, u nižestepenim presudama nije utvrđivano činjenično stanje od značaja za odlučivanje o visini naknade nematerijalne štete, u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga su obe nižestepene presude ukinute u delu koji se odnosi na tužioca E.D., i predmet je ustupljen Prvom osnovnom sudu u Beogradu, na osnovu člana 3. stav 1. tačka 4. Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će uzeti u obzir iznete primedbe i doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Iz navedenih razologa, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

                                                                          Predsednik veća-sudija

                                                                         Snežana Andrejević, s.r.