U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milanka Mitrović, advokat iz ..., protiv tuženih AD „Železnice Srbije“, Beograd i AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“, Beograd, radi naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1337/18 od 11.12.2018. godine, u sednici održanoj 06.03.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1337/18 od 11.12.2018. godine, u delu stava 1. tačka 2 i 4 izreke, tako što se ODBIJA žalba tuženog „Srbija Kargo“ AD Beograd i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1 642/17 od 13.12.2017. godine, u delu stava 2. izreke kojim je usvojen tužbeni zahtev za isplatu naknade za topli obrok od 01.09.2015. godine do 26.12.2016. godine i delu stava 5. izreke kojim je usvojen tužbeni zahtev za isplatu regresa od 01.09.2015. godine do 31.12.2015. godine u iznosu od 17.161,60 dinara i od 01.01.2016. godine do 26.12.2016. godine u iznosu od 52.870,18 dinara.

U preostalom delu revizija tužioca izjavljena protiv presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1337/18 od 11.12.2018. godine se ODBIJA.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu revizijskih troškova.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 642/17 od 13.12.2017. godine, stavom prvim i četvrtim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezani tuženi da solidarno tužiocu isplate na ime neisplaćenog toplog obroka i regresa za period od 01.04.2014. godine do 01.08.2015. godine, pojedinačne opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom drugim i petim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi „Srbija Kargo“ AD Beograd da tužiocu isplati na ime neisplaćenog toplog obroka i regresa za period od 01.08.2015. godine do 26.12.2016. godine, pojedinačne opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom trećim i šestim izreke, odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi AD „Železnice Srbije“ da tužiocu za period od 01.08.2015. godine do 26.12.2016. godine, isplati na ime neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada i regresa pojedinačne opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom sedmim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 65.798,00 dinara, sa kamatom.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1337/18 od 11.12.2018. godine, preinačena je prvostepena presuda u delu stava prvog i četvrtog koji se odnosi na tuženog AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“, u stavu drugom i petom izreke, kao i rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu sedmom izreke u odnosu na tuženog AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“, te je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“, obaveže da tužiocu na ime naknade troškova ishrane u toku rada za period od 01.04.2014. godine do 01.08.2015. godine isplati solidarno sa tuženim AD „Železnice Srbije“, Beograd ukupno 112.244,07 dinara u mesečnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke; odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“, Beograd da mu isplati na ime neisplaćenog toplog obroka u periodu od 01.08.2015. godine do 26.12.2016. godine ukupno 120.732,91 dinara u mesečnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke; odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“, Beograd da mu na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplati solidarno sa AD „Železnice Srbije“, Beograd za period od 01.04.2014. godine do 01.08.2015. godine ukupno 67.578,69 dinara u iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke; odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“, Beograd da tužiocu isplati na ime naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.08.2015. godine do 26.12.2016. godine ukupno 74.322,26 dinara u iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke i obavezan tužilac da tuženom AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“, Beograd naknadi troškove postupka od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1337/18 od 11.12.2018. godine, Vrhovni kasacioni sud je doneo presudu Rev2 1263/19 od 23.05.2019. godine, kojom je preinačio presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1337/18 od 11.12.2018. godine, tako što je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog „Srbija Kargo“ AD Beograd, potvrdio prvostepenu presudu i obavezao tuženog „Srbija Kargo“ AD Beograd da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka.

Protiv navedene odluke Vrhovnog kasacionog suda, izjavljena je ustavna žalba. Odlukom Ustavnog suda Už 11195/19 donetoj na sednici veća održanoj 09.11.2023. godine, usvojena je ustavna žalba AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“, Beograd i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1263/19 od 23.05.2019. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, poništena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1263/19 od 23.05.2019. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1337/18 od 11.12.2018. godine.

U postupku ponovnog odlučivanja o reviziji tužioca, Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i našao da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je do avgusta meseca 2015. godine bio u radnom odnosu kod tuženog Železnice Srbije“ AD. Kolektivnim ugovorom tog tuženog iz marta 2015. godine predviđeno je da su naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržane u vrednosti radnog časa za obračun i isplatu zarade. U obračunskim listama zarada nisu posebno iskazivani iznosi ovih naknada, niti su u označenom kolektivnom ugovoru utvrđeni parametri na osnovu kojih je moguće ove naknade izdvojiti iz iznosa zarada po osnovu obavljenog rada i vremena provedenog na radu. Po izvršenim statusnim promenama 10.08.2015. godine tužilac je nastavio da radi kod tuženog „Srbija Kargo“ AD Beograd. U ovoj pravnoj stvari tužilac potražuje naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, za period od 01.04.2014. godine do 26.12.2016. godine, navodeći da mu tuženi ove naknade nisu isplaćivali, a visina naknade troškova za ishranu u toku rada, kao i regresa za korišćenje odmora utvrđena je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka. Tužiocu je rešenjem od 08.12.2016. godine o otkazu ugovora o radu prestao radni odnos kod tuženog AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“, Beograd sa 26.12.2016. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužene da tužiocu solidarno isplate na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.04.2014. godine do 01.08.2015. godine iznose bliže određene u usvajajućem delu prvostepene presude sa pripadajućom kamatom, a tuženog „Srbija Kargo“ AD Beograd obavezao je da navedene naknade isplati tužiocu sa pripadajućom kamatom, za period od 01.08.2015. godine do 26.12.2016. godine nalazeći da tužilac nije dokazao koliko iznosi naknada za topli obrok i regres u avgustu 2015. godine do promene poslodavca, pa je za ceo iznos u ovom mesecu obavezao tuženog „Srbija Kargo“ AD Beograd. Međutim, po oceni drugostepenog suda, ne postoji solidarna obaveza tuženih prema tužiocu, niti tužilac ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u odnosu na tuženog „Srbija Kargo“ AD Beograd, budući da opštim aktima važećim kod tuženih tokom spornog perioda pravo tužioca na naknadu troškova po osnovu rada nije bilo utvrđeno na nepovoljniji način od načina propisanog odredbom člana 118. Zakona o radu, te prava zaposlenih kod tuženih, pa i tužioca, nisu oštećena, zbog čega je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev u odnosu na ovog tuženog i odlučio kao u izreci pobijane odluke.

Postupajući u izvršenju odluke Ustavnog suda, Vrhovni sud je ponovo razmotrio sve revizijske razloge i utvrdio da se revizijom osnovano ukazuje da je drugostepena presuda u delu za naknadu navedenih troškova za period od septembra 2015. godine zaključno sa decembrom 2016. godine zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, tuženi „Srbija Kargo“ AD Beograd osnovan je Odlukom Vlade Republike Srbije od 02.07.2015. godine kao društvo sticalac dela imovine tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd utvrđenog deobnim bilansom kao sastavnim delom plana statusne promene tog privrednog društva, izdvajanje uz osnivanje novih akcionarskih društava. Tuženi „Srbija Kargo“ AD Beograd, upisan je u registar privrednih subjekata rešenjem agencije za privredne registre od 10.08.2015. godine. Planom statusne promene tuženog Železnice Srbije“ AD predviđeno je da će se opis preuzetih obaveza privrednih društava nastalih statusnom promenom urediti posebnim ugovorom. Svi učesnici statusne promene potpisali su protokol o usvajanju informacije o sprovedenom postupku statusne promene tuženog Železnice Srbije“ AD od 24.06.2016. godine, kojim je prihvaćeno početno stanje u poslovnim knjigama učesnika na dan 10.08.2015. godine. Po označenom protokolu, tuženi „Železnice Srbije“ AD preuzeo je obaveze rezervisane za sudske sporove, odnosno sporove koji su u toku.

Po oceni Vrhovnog suda u odnosu na deo pobijane presude, kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev da tuženi „Srbija Kargo“ AD Beograd tužiocu naknadi troškove za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od septembra 2015. godine zaključno sa decembrom 2016. godine, stanovište drugostepenog suda zasniva se na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...75/14), važećem u spornom periodu, predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 118. stav 1 tačka 5. i 6.). Te naknade moraju biti izražene u novcu i iskazane u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog iz 2006. godine odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora iz 2002. godine, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 6. Aneksa kao i članom 57. stav 1. i 2. Kolektivnog ugovora iz 2017. godine propisano je da je u vrednost jednog radnog časa uključena je i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas.

Imajući u vidu navedene norme, visina naknade troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova ishrane u toku rada, mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto, a odredbama opštih akata tuženog, ni ugovorom o radu nije izvršena konkretizacija prava tužioca na isplatu spornih naknada, jer se iz određenja da su iste uključene u vrednost jednog radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknada za regres i troškove ishrane, s obzirom da iste nisu određene u nominalnom iznosu niti su u nominalnom iznosu iskazane u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu, a kako je sve pravilno utvrdio prvostepeni sud.

Takođe, teret dokazivanja činjenica koje sprečavaju ostvarivanje prava ili usled kojih je pravo prestalo da postoji (da su tužiocu isplaćene naknade koje su predmet parnice) je na tuženoj, saglasno članu 231. stav 3. ZPP. Kako u konkretnom slučaju tuženi svoje tvrdnje o izvršenoj isplati predmetnih naknada nije dokazao, iako se svi eventualni dokazi o tome nalaze kod poslodavca, dužan je da snosi teret svojih nedokazanih tvrdnji. Naime, zaposleni ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (što proizlazi iz člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu), a visina ovih troškova bliže se reguliše opštim aktima poslodavca. Osnovano se navodima revizije ukazuje da u situaciji kada poslodavac ovo pravo zaposlenih ne iskaže u platnoj listi zaposlenih, kako je propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu, teret dokazivanja da je zaposlenima isplaćena naknada ovih troškova je na tuženom, pa u suprotnom, tuženi kao poslodavac mora snositi rizik takvog propusta kao što je osnovanost tužbenog zahteva, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud. Tužilac nije dokazao kada je nakon statusnih promena u avgustu 2015. godine došlo do promene poslodavca, a tuženi „Srbija Kargo“ AD Beograd nije sporio da je sa tužiocem zaključio aneks ugovora o radu dana 01.09.2015. godine zato je tuženi „Srbija Kargo“ AD Beograd u obavezi da navedene naknade za topli obrok i regres tužiocu isplati od 01.09.2015. godine.

Saglasno navedenom, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Međutim, pravilan je zaključak drugostepenog suda da okolnost što je tuženo društvo sticalac preuzelo tužioca i sa njim zaključilo aneks ugovora o radu ne znači da je na taj način preuzelo i sve obaveze ranijeg poslodavca - društva prenosioca po osnovu radnog odnosa nastalog pre statusne promene. Ovo iz razloga što zaključenje aneksa ugovora o radu predstavlja realizaciju zakonske obaveze da se tužilac zadrži u radnom odnosu, u skladu sa članovima 147-151 Zakona o radu. Međutim, tim zakonskim odredbama nije izričito propisano da se na taj način preuzimaju i obaveze poslodavca prethodnika prema zaposlenima iz njihovog radnog odnosa.

Iz napred navedenog neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev da se tuženi AD „Srbija Kargo“ zajedno sa tuženim „Železnice Srbije“ AD Beograd solidarno obaveže da tužiocu isplati naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od aprila 2014. godine zaključno sa julom 2015. godine i samostalno za avgust 2015. godine, pa je u ovom delu odbijena revizija tužioca i odlučeno kao u stavu drugom izreke, saglasno članu 414. stav 1. ZPP.

Imajući u vidu da je tužilac sa revizijom delimično uspeo, na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odbijen mu je zahtev za naknadu troškova ovog dela postupka.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković