U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Jasminke Stanojević, članova veća, u parnici tužilaca K.J, koju zastupaju roditelji D.J.1 i D.J.2, D.J.1 i D.J.2, svih iz N.S., čiji je zajednički punomoćnik advokat Z.R. iz N.S., protiv tuženog Kliničkog centra Vojvodine iz Novog Sada, čiji je punomoćnik advokat S.S. iz N.S., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1607/11, u sednici održanoj 21.10.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1607/11 od 25.05.2011. godine u delu stava trećeg i u stavu četvrtom izreke i presuda Višeg suda u Novom Sadu P 201/10 od 02.03.2011. godine u delu stava trećeg izreke u odnosu na odluku o naknadi materijalne štete za troškove lečenja navedene u al.4. do 15. tog stava izreke i odluku o troškovima postupka u stavu 6. izreke, a predmet se vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ostalom delu se revizija tuženog ODBIJA kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 201/10 od 02.03.2011. godine, tužbeni zahtev je delimično usvojen (stav 1). Tuženi je obavezan da D.J.1 na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade isplati 5.383.548,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.11.2010. godine do isplate (stav 2). Tuženi je obavezan i da tužiocima D.J.1 i D.J.2 isplati na ime naknade materijalne štete u vidu troškova lečenja, fizikalne terapije, putovanja i ortopedskih pomagala njihove ćerke – tužilje K.J., novčane iznose sa pripadajućom kamatom bliže označenom u izreci (u alinejama 1. do 15. stav 3). Deo tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete u vidu troškova lečenja preko dosuđenih iznosa do traženog iznosa od 13.774.248,00 dinara je odbijen (stav četiri). Odbijen je i tužbeni zahtev tužilje K.J. za naknadu materijalne štete po osnovu tuđe nege i pomoći u iznosu od 3.968.679,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom (stav 5). Tuženi je obavezan da tužiocima naknadi troškove postupka u iznosu od 1.047.500,00 dinara (stav 6).

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1607/11 od 25.05.2011. godine, žalba tužilaca je odbijena, a žalba tuženog je delimično usvojena i delimično odbijena (stav 1). Prvostepena presuda je preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje D.J.1, za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade u iznosu od 2.691.774,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i tužbeni zahtev D.J.1 i D.J.2 za naknadu materijalne štete u vidu troškova lečenja u B.T., troškova dve operacije u Rusiji i troškova putovanja u Moskvu, u iznosima i sa kamatom bliže označenim u izreci, kao i u pogledu odluke o troškovima prvostepenog postupka (stav 2). U ostalom delu je prvostepena presuda potvrđena (stav 3). Odlučeno je da svaka stranka snosi troškove žalbenog postupka (stav 4).

Protiv pravnosnažne drugostepene presude (u potvrđujućem delu) tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 836/11 od 18.04.2012. godine, preinačene su presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1607/11 od 25.05.2011. godine u stavu trećem i presuda Višeg suda u Novom Sadu P 201 od 02.03.2011. godine u dosuđujućem delu, tako što se tužbeni zahtevi tužilaca radi naknade materijalne štete odbijeni kao neosnovani. Odlučeno je da svaka stranka snosi troškove.

Odlukom Ustavnog suda Už 5461/2012 donetom 11.12.2014. godine, usvojena je ustavna žalba tužilaca D.J.1 i D.J.2 i utvrđeno je (između ostalog) da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 836/11 od 18.04.2012. godine povređeno njihovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Navedena presuda je poništena i određeno je da, u skladu sa ocenama Ustavnog suda iznetim u ovoj odluci, Vrhovni kasacioni sud ponovo odluči o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1607/11 od 25.05.2011. godine.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravilnost pobijane presude u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. važećeg ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11... u vezi člana 23. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama ZPP) i utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Tužioci D.1 i D.J.2 su roditelji i zakonski zastupnici tužilje K.J., rođene …. godine na Klinici za ginekologiju i akušerstvo tuženog kliničkog centra.

Prilikom rođenja tužilje K. greškom lekara, zbog nestručne procene adekvatnog medicinskog metoda porođaja, mozak deteta ostao je bez kiseonika. Kao posledica došlo je do narušenja zdravstvenog stanja novorođenog deteta i posle pružanja neophodne medicinske pomoći utvrđena je konačna dijagnoza cerebralne paralize (paralysis cerebralis – forma mixta). Kod tužilje K.J. postoji trajno umanjenje životne aktivnosti od 100%. Oduzeta su joj sva četiri ekstremiteta i nije sposobna da hoda, da samostalno sedi, niti postoji uspostavljena koordinacija pokreta i držanja tela, nije sposobna za samostalno obavljanje osnovnih životnih aktivnosti i fizioloških potreba. Prognoza ovog stanja je stacionarna, sa uvećavanjem problema uporedo sa njenim odrastanjem. Tužilja K. pri preduzimanju elementarnih aktivnosti trpi fizičke bolove pa su svakodnevni fizijatrijski i logopedski tretmani nužni radi sprečavanja trajne zgrčenosti u zglobovima, krivljenja kičme i očuvanja kakve - takve razumljivosti govora. Sa koeficijentom inteligencije 86 ona ima uvid u svoje zdravstveno stanje, što izaziva i njene duševne patnje. Govor joj se usporeno razvijao i sastoji se od dve tri reči, uz sve primenjene tretmane. Ne piše i pored uloženog truda roditelja u njeno obrazovanje. Lečenje i fizikalni tretmani tužilje K. neophodni su doživotno. Ona je zavisna od pomoći drugih lica 24 sata. Za njenu negu potrebno je angažovanje tri osobe.

Tužilja D.J.1 je pre rođenja tužilje K. (njenog prvog deteta) stekla diplomu o višem obrazovanju, VI stepena stručne spreme na P.f. u N.S., ratarsko- poljoprivredni smer i honorarno je radila van radnog odnosa. Posle K. rođenja potpuno se posvetila njenoj nezi, uz pomoć supruga (tužioca D.2). Kada se njena svekrva penzionisala i preuzela brigu o unuci, tužilja D.J.1 se zaposlila …. godine u JKP T., gde i danas radi. U periodu od 17.11.1992. (godinu dana posle porođaja), pa do zasnivanja radnog odnosa 24.05.2000. godine, tužilja D.J.1 je zbog potpunog angažovanja u vezi nege i lečenja tužilje K. bila sprečena da radom ostvari zaradu na drugom mestu. Visina te štete utvrđena je veštačenjem (uzimanjem u obzir njene stručne spreme, poslova njenog radnog mesta, aktuelanih primanja i drugih kriterijumima). Konačno je obračunata u visini prosečne zarade radnika sa višom stručnom spremom u Republici Srbiji. Očekivana a propuštena zarada ove tužilje za ceo utuženi period (90 meseci), prema nalazu veštaka na dan 01.11.2010. godine iznosila je 5.303.548,00 dinara.

Tokom ranijeg višegodišnjeg lečenja tužilja K.J. je po osnovu zdravstvenog osiguranja koristila određena medicinsko-tehnička pomagala. Tužiocima su po istom osnovu takođe isplaćeni putni troškovi za potrebe lečenja i terapija tužilje K.. Vrsta i specifikacija tih pomagala i putnih troškova utvrđeni su u prvostepenom postupku i nisu predmet tužbenog zahteva. Drugi troškovi lečenja nisu refundirani i tužioci ih potražuju u parnici.

Tužioci D.1 i D.J.2 su o sopstvenom trošku sproveli lečenje i terapije tužilje K. u zemlji i inostranstvu. U periodu …. boravili su u B.T., a ... i ... godine u M., gde je tada mal. K.J. i operisana. Pored navedenih, tužioci D.1 i D.J.2 su počev od 1998. godine imali i drugih izdataka u vezi operacije, lečenja, terapije, tretmana, pomagala, putnih troškova i školovanja u specijalizovanoj ustanovi tužilje K.J., koji nisu refundirani od strane nadležnog zdravstvenog osiguranja. Po oceni prvostepenog suda, na osnovu nalaza i mišljenja veštaka medicinske struke, svi ti troškovi nastali u sprovođenju aktivnosti neophodnih za lečenje teško bolesne ćerke ovih tužilaca bili su nužni i opravdani. Pojedinačno su po svom osnovu i visini označeni u izreci prvostepene presude.

Pravnosnažnom delimičnom presudom donetom u ranijem toku parnice tužilja tada mal. K., ostvarila je pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjene životne aktivnosti i naruženosti, kao i za fizičke bolove i pretrpljeni strah. Njenim roditeljima, tužiocima D1 i D.2, dosuđena je naknada nematerijalne štete za duševne bolove zbog naročito teškog invaliditeta ćerke.

Posle pravnosnažnosti delimične presude o naknadi nematerijalne štete sudovi su raspravljali i odlučili o zahtevima tužilaca za dosuđivanje naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade tužilje D.J.1, koju je bila sprečena da ostvari zbog nege deteta u periodu do zapošljavanja 2000. godine, i u vidu troškova tužilaca D.1 i D.J.2 kao roditelja u vezi operacije, lečenja, terapije, tretmana, pomagala, putnih troškova i školovanja u specijalizovanoj ustanovi njihove bolesne ćerke (tužilje K.), koji nisu naplaćeni po osnovu obaveznog zdravstvenog osiguranja.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da su tužioci D.1 i D.J.2 aktivno legitimisani i ovlašćeni u pogledu zahteva za naknadu ovih vidova materijalne štete primenom odredaba čl. 154, 155. i 195. Zakona o obligacionim odnosima. Tumačenjem tih odredaba ocenili su da tužena zdravstvena ustanova ima obavezu da tužiocima naknadi materijalnu štetu nastalu umanjenjem njihove imovine u obimu učinjenih nužnih i opravdanih troškova za lečenje njihovog bolesnog deteta i izgubljene zarade za period nezaposlenosti majke – tužilje D.J.1, zbog potrebe neprekidnog celodnevnog negovanja i brige o detetu, kao štetnih posledica propusta lekara tuženog da postupi u skladu sa pravilima medicinske struke. Smatrajući da su zahtevi tužilaca za naknadu učinjenih nužnih i opravdanih troškova lečenja i za naknadu gubitka u zaradi zbog nege i brige o bolesnom detetu osnovani, a njihova visina utvrđena odgovarajućom primenom čl.185. i 189. ZOO, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za ove vidove materijalne štete u traženoj i utvrđenoj visini.

Drugostepeni sud je prihvatio kao pravilan stav o aktivnoj legitimaciji i osnovu tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete tužilaca, ali je svojom presudom delimično preinačio prvostepenu presudu po žalbi tuženog ocenom da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja po oba vida štete za period od tri godine koji prethodi podnošenju tužbe, u smislu čl.360. i 376. ZOO. Kako je tužba podneta 19.08.1999. godine, zaključio je da zahtev tužilaca za troškove lečenja za period pre 19.08.1996. godine ne uživa sudsku zaštitu i predstavlja prirodnu obligaciju. Istu pravnu sudbinu, kao posledicu zastarelosti, ima i zahtev tužilje D. J.1 za naknadu izgubljene zarade od 17.11.1992. do 19.08.1996. godine. U tom delu su zahtevi tužilaca preinačenjem prvostepene presude odbijeni. Drugostepeni sud je pobijanom presudom potvrdio prvostepenu presudu u pogledu dosuđene naknade materijalne štete tužilji D.J.1 zbog izgubljene zarade u periodu od 19.08.1996. do 24.05.2000. godine kao dana zapošljavanja u ukupnom iznosu od 2.691.774,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od veštačenja, kao i dosuđene naknade tužiocima D.1 i D.J.2 za nužne i opravdane troškove lečenja njihove ćerke učinjene posle 19.08.1996. godine a pojedinačno označene u stavu III u alinejama 4. do 15. izreke prvostepene presude.

Pravilno je rezonovanje nižestepenih sudova o aktivnoj legitimaciji i pravu tužilaca na naknadu traženih vidova materijalne štete kao posledice teškog oštećenja zdravstvenog stanja njihove ćerke (tužilje K.), zbog greške lekara tužene medicinske ustanove.

Prema odredbi člana 155. ZOO šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugom fizičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Odredbe člana 185. ovog zakona sadrže pravila o naknadi materijalne štete. Odgovorno lice je dužno da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala (stav 1). Ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu, odgovorno lice je dužno za ostatak štete dati naknadu u novcu (stav 2). Kada uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće i kada nije nužno da to učini odgovorno lice sud će odrediti da ono isplati oštećenom odgovarajuću svotu novca na ime štete (stav 3). Sud će dosuditi oštećenom naknadu u novcu kada on to zahteva, izuzev ako okolnosti takvog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja (stav 4). Odredba člana 190. Zakona sadrži pravilo o potpunoj naknadi. Prilikom određivanja naknade štete sud uzima u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete i dosuđuje naknadu u iznosu koji je potreban da se materijalna situacija oštećenog dovede u ono stanje u kojem bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja. Pri tome oštećeni koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. Kada je nemoguće da se utvrdi koji deo potiče od radnje oštećenog, sud dosuđuje naknadu vodeći računa o okolnostima slučaja (član 192. st.1. i 2).

Odredbom člana 195. stav 1. ZOO propisana je dužnost štetnika odnosno lica koje za njega odgovara da oštećenom licu kome je naneta telesna povreda ili narušeno zdravlje naknadi troškove lečenja i druge potrebne troškove u vezi sa tim, kao i izgubljenu zaradu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja. Po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda dejstvo navedene odredbe ne može se ograničiti samo na neposredno oštećeno lice, kako bi proizilazilo iz njene formulacije, na osnovu jezičkog tumačenja. Ciljno i sistemsko tumačenje ove odredbe vodi zaključku o njenom proširenom dejstvu i na treća lica u bliskom odnosu sa oštećenim, koja zbog svoje zakonske ili moralne obaveze prema njemu i sama trpe materijalnu štetu u vidu umanjenja svoje imovine zbog troškova lečenja ili u vezi sa lečenjem oštećenog ili u vidu gubitka odnosno propuštanja uobičajenog i očekivanog sticanja zarade, zbog brige o njemu. Konkretno predmet zahteva za naknadu materijalne štete u ovoj parnici su troškovi lečenja maloletnog lica, tužilje K. J., koja nema svoju imovinu i ne ostvaruje zaradu. Troškove njenog lečenja snosili su roditelji, tužioci D.1 i D.J.2 Zbog brige o maloletnoj K., njena majka tužilja D. J.1 bila je sprečena da ostvaruje zaradu. Šteta po oba navedena osnova nastala je u imovini ovih tužilaca.

Pravilno i pravično tumačenje odredbe člana 195. stav 1. ZOO dovodi do zaključka da pravo na naknadu ovih vidova materijalne štete ima i ono lice u čijoj imovini je nastalo umanjenje usled troškova lečenja odnosno čija imovina se nije povećala usled izgubljene zarade. Drukčije, restriktivno tumačenje isključilo bi mogućnost primene opštih pravila o naknadi materijalne štete, suprotno načelu o zabrani prouzrokovanja štete sadržanom u članu 16. ZOO. To bi dovelo u pitanje i ostvarivanje u punom obimu Ustavom garantovanih prava na naknadu materijalne i nematerijalne štete, na posebnu zaštitu porodice, kao i dece ometene u psihičkom ili fizičkom razvoju i prava na zaštitu psihičkog i fizičkog zdravlja (čl.35, 66. stav 3. i 68. st.1. i 2). Ovakvu pravnu ocenu izložio je i Ustavni sud u svojoj odluci Už 5461/2012.

Pravo na naknadu materijalne štete po navedenom osnovu pripada tužilji D.J.1, jer njena imovina nije uvećana usled izgubljene zarade, u periodu za koji to potraživanje nije zastarelo, čija visina je utvrđena (veštačenjem) u skladu sa odredbom člana 189. stav 3. ZOO.

Pravilnost ovakvog odlučivanja ne dovodi se u sumnju navodima revizije tuženog. Zato je u pogledu odluke o usvajanju ovog dela zahteva revizija tuženog odbijena primenom člana 405. stav 1. ZPP, kao u stavu drugom izreke.

Odredbom člana 2. Zakona o zdravstvenom osiguranju („Sl. glasnik RS“, broj 18/92...101/05), bilo je propisano da se obavezanim zdravstvenim osiguranjem obezbeđuju osiguranim licima i članovima njihovih porodica pravo na zdravstvenu zaštitu, pravo na novčane naknade i druga prava utvrđena ovim zakonom. Odredbama člana 11. Zakona bila su propisana prava iz zdravstvenog osiguranja maloletnog deteta i deteta nesposobnog za samostalan život i rad. Odredbama člana 17. istog zakona, bila su propisana prava iz zdravstvenog osiguranja: zdravstvena zaštita (tačka 1), naknada zarade za vreme privremene sprečenosti za rad (tačka 2), i naknada putnih troškova u vezi sa korišćenjem zdravstvene zaštite (tačka 3). Odredbama člana 18. stav 1. tačka 1) do 7) istog zakona bilo je propisano da se obavezanim zdravstvenim osiguranjem obezbeđuje zdravstvena zaštita koja je obuhvatala taksativno nabrojane mere i postupke lečenja, kao i lekove, pomoćni materijal i pomagala. Odredbama čl.17. i 18. navedenog zakona, odgovaraju odredbe čl.30. i 34. Zakona o zdravstvenom osiguranju („Sl. glasnik RS“, broj 107/2005....). Zdravstvena zaštita i prava iz zdravstvenog osiguranja ostvaruju se na način i pod uslovima predviđenim ovim zakonima. Za ostvarivanje tih prava, predviđen je poseban upravni postupak koji se pokreće podnošenjem zahteva osiguranog lica nadležnom fondu. Kada je osigurano lice maloletno ili je nad njim produženo vršenje roditeljskog prava, zahtev u njegovo ime mogu podneti roditelji kao pravni zastupnici.

Predmet zahteva tužilaca D.1 i D.J.2 za naknadu materijalne štete su troškovi u vezi sa lečenjem njihove ćerke, tužilje K., koji nisu refundirani po osnovu zdravstvenog osiguranja, ali nisu bili ni predmet takvog njihovog zahteva u upravnom postupku kod nadležnog fonda. Prema navodima tužilaca, koje su nižestepeni sudovi prihvatili, oni su se prethodno informisali za koje izdatke imaju pravo na refundaciju, zbog čega pre parničnog nisu vodili odgovarajući upravni postupak.

Nižestepeni sudovi su usvojili zahtev tužilaca za naknadu materijalne štete u visini utvrđenih nužnih i neophodnih troškova učinjenih u vezi sa lečenjem tužilje K.J.. Pri tome su propustili da prethodno ispitaju (preko Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje) i obrazlože da li su vidovi zdravstvene zaštite koji su bili propisani članom 18. tač.1) do 7) Zakona o zdravstvenom osiguranju (sada članom 34. važećeg zakona), obuhvatali sve troškove lečenja navedene u stavu III u alinejama 4. do 15. izreke prvostepene presude i u tom smislu mogli biti refundirani. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda (kao i Ustavnog suda iz odluke Už 5461/2012) obaveza je suda da posebno ispita i obrazloži ova pitanja od značaja za konačno zaključivanje da li su i u kojoj meri tužioci kao oštećeni svojim pasivnim držanjem prema pravima iz obaveznog zdravstvenog osiguranja doprineli da šteta bude veća, što bi bilo od uticaja na visinu naknade štete odnosno na njihovo pravo da traže srazmernu smanjenu naknadu, u smislu člana 192. ZOO.

Pored toga, visina naknade štete nastala u novčanom obliku (za učinjene troškove lečenja) utvrđena saglasno odredbama 185. i 189. ZOO i dosuđena sa zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 186. i 277. stav 1. istog zakona, ne može u sebi sadržati obračunatu i kapitaliziranu kamatu dospelu za period do veštačenja. Prema odredbi člana 279. stav 1. ZOO, na dospelu neisplaćenu zateznu kamatu ne teče zatezna kamata, pa nema mesta kapitalizaciji kamate i pripisivanju glavnici na koju se dalje dosuđuje kamata.

Kako odgovor na navedena pitanja i pravilno i zakonito presuđenje zahtevaju da se utvrde činjenice koje nisu utvrđene u sprovedenom dokaznom postupku, obe nižestepene presude su ukinute, pa je primenom člana 407. stav 2. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke. Ukinuta je i odluka o troškovima koja zavisi od konačnog ishoda spora.

Predsednik veća-sudija

Ljubica Milutinović,s.r.