Stavom trećim izreke odbijen je eventualni tužbeni zahtev tužioca da se poništi Sporazum o prestanku radnog odnosa zaključen između parničnih stranaka 21.12.2011. godine i obaveže tuženi da tužioca vrati na rad na odgovarajuće poslove i prizna mu sva prava po osnovu rada, i da mu naknadi parnične troškove sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom četvrtim izreke određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 235/2015 od 11.03.2015. godine, odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv drugostepene presude tužilac je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14) u delu koji se odnosi na poništaj Sporazuma o prestanku radnog odnosa i vraćanje na rad, i utvrdio da revizija tužioca u ovom delu nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

U postupku je utvrđeno da je tužilac kod tuženog bio zaposlen na poslovima referenta za nabavku. U novembru 2011. godine bio je zadužen za postupak nabavke termometara i nanometara za potrebe Direkcije za održavanje i inženjering. Tom prilikom prihvaćena je ponuda jednog od ponuđača u ukupnom iznosu od 18.183,33 evra. Direktorka tuženog uočila je da je navedeni iznos veći od iznosa utvrđenog u zvaničnoj ponudi za 3.200 evra. Tužiocu je predočeno da postoji sumnja da je on prepravio i uvećao iznos cene iz ponude, kao i da će snositi posledice ukoliko se utvrdi njegova krivica. Formirana je komisija radi utvrđivanja postojanja povreda procedure kod predmetne nabavke, koja je utvrdila da je tužilac originalnu ponudu koja je prihvaćena samoinicijativno izmenio, tako što je ukupnu vrednost ponude povećao za 3.250 evra, pa je utvrđeno da je tužilac falsifikovao službeni dokument, čime je učinio povredu radne obaveze utvrđenu ugovorom o radu i Kolektivnim ugovorom tuženog, i predloženo je pokretanje disciplinskog postupka. Tužilac se dana 08.12.2011. godine obratio direktoru Sektora za ljudske resurse sa zahtevom za sporazumni raskid radnog odnosa, kada mu je predočeno da po tom osnovu prestanka radnog odnosa ne postoji mogućnost za dobijanje otpremnine. Tužilac je tom prilikom potpisao obrazac zahteva za sporazumni prestanak radnog odnosa. Dana 21.12.2011. godine tužilac je potpisao Sporazum o prestanku radnog odnosa, koji je već bio potpisan od strane direktora tuženog.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev tužioca za poništaj Sporazuma o prestanku radnog odnosa i vraćanje na rad kod tuženog.

Tužiocu radni odnos kod tuženog nije prestao po osnovu tehnološkog viška, u smislu člana 179. tačka 9. tada važećeg Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05, 54/09) već Sporazumom o prestanku radnog odnosa u smislu člana 177. tog zakona. Tužilac je pre zaključivanja sporazuma prethodno potpisao zahtev za sporazumni raskid radnog odnosa, a zatim i navedeni sporazum, kojim je u stavu 3. utvrđeno da se poslodavac obavezuje da će zaposlenom isplatiti sve obaveze po osnovu radnog odnosa zaključno sa 31.12.2011. godine, a najkasnije 30 dana od dana prestanka radnog odnosa. Zahtev za sporazumni prestanak radnog odnosa koji je tužilac potpisao je po sadržini i formi identičan zahtevima koji su podnosili ostali zaposleni kod tuženog, koji su prihvatili Socijalni program koji je tuženi dana 17.06.2008. godine zaključio sa Vladom Republike Srbije i reprezentativnim sindikatom tuženog. Okolnost što je iznos naknade koja je isplaćena tužiocu u smislu člana 3. Sporazuma o prestanku radnog odnosa niži od iznosa koji su bili isplaćivani po osnovu Socijalnog programa, ne utiče na punovažnost zaključenog Sporazuma o prestanku radnog odnosa između tužioca i tuženog. Ovaj sporazum zaključen je bez postojanja mana volje u smislu člana 60. Zakona o obligacionim odnosima, a nije postojala ni bitna zabluda na strani tužioca u smislu člana 61. tog zakona. Stoga je pravilno tužbeni zahtev tužioca u ovom delu odbijen kao neosnovan, budući da je pobijani Sporazum o prestanku radnog odnosa zakonit, i tuženi nije u obavezi da tužioca vrati na rad, u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu, pa se revizijom u ovom delu neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu II izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije u smislu člana 410. stav 2. ZPP, u delu nižestepenih presuda kojima je odbijen tužbeni zahtev tužioca za poništaj čl. 3. stav 2. i 6. stav 2. Sporazuma o prestanku radnog odnosa i isplatu iznosa od 23.250 evra u dinarskoj protivvrednosti i iznosa od 448.736,00 dinara, i utvrdio da revizija tužioca nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP revizija je dozvoljena u parnicama u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Noveliranom odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Budući da je tužilac tražio poništaj čl. 3. stav 2. i 6. stav 2. Sporazuma o prestanku radnog odnosa, kojima je propisano da su izmirena sva međusobna potraživanja između poslodavca i zaposlenog i da je sporazum izraz slobodno izraženih volja zaposlenog i poslodavca, bez prinude, pretnje, zablude i drugih mana volje, ne radi se o sporu o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, pa je revizija nedozvoljena u smislu člana 441. ZPP. Novčano potraživanje tužioca u iznosu od 23.250 evra u dinarskoj protivvrednosti i 448.736,00 dinara ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe dana 16.03.2012. godine, pa je stoga revizija i u ovom delu nedozvoljena, u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu I izreke, na osnovu člana 413. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević,s.r.