U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ljiljana Tomić Vidović, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ … iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2913/15 od 07.03.2016. godine, u sednici održanoj 29.03.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2913/15 od 07.03.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vrbasu P1 407/14 od 23.09.2015. godine stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu od 19.06.2014. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu br. ... od 25.02.2004. godine i kojim mu prestaje radni odnos sa 19.06.2014. godine, te da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnom iskustvu; stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2913/15 od 07.03.2016. godine, odbijena je žalba tužioca i presuda Osnovnog suda u Vrbasu P1 407/14 od 23.09.2015. godine potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP, pri čemu drugostepena presuda sadrži ocenu svih žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme na osnovu ugovora o radu od 11.02.2003. godine, prema kome je obavljao poslove „vozač vozila od 7 i više tona“ – vozni park do zaključenja aneksa br. 7 ugovora o radu 10.05.2014. godine kojim je premešten na radno mesto vatrogasac i fizičko obezbeđenje, na određeno vreme od tri meseca, a koje poslove je i pre toga faktički obavljao.Tuženi je 26.02.2014. godine sa Privrednim društvom za trgovinu i usluge „VV“ ... zaključio ugovor o kupoprodaji i distribuciji kojim je ovo društvo preuzelo obavezu prodaje i distribucije proizvoda tuženog. Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta tuženog od 06.04.2012. godine na radnom mestu vozača vozila od 7 i više tona nosivosti bilo je sistematizovano 20 izvršilaca, a na osnovu akta o izmeni ovog Pravilnika od 30.05.2014. godine, taj broj je smanjen na 2 izvršioca, a na radnom mestu vatrogasac i fizičko obezbeđenje broj izvršilaca je smanjen sa 24 na 14. Tuženi je 02.06.2014. godine doneo predlog Programa rešavanja viška zaposlenih koji je dostavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje i … sindikatu, kao i sindikatima „..“ i „...“. Nacionalna služba za zapošljavanje je 11.06.2014. godine dostavila svoje mišljenje, a mišljenje su dostavili i sindikati. Tuženi je 18.06.2014. godine doneo Program rešavanja viška zaposlenih. U Programu je utvrđeno da su nastupile, odnosno da će nastupiti ekonomske, tehnološke i organizacione promene zbog kojih se javila potreba za smanjenjem broja zaposlenih (ukidanjem određenih radnih mesta, smanjenjem broja izvršilaca na određenim radnim mestima). Utvrđeno je da na dan donošenja Programa tuženi ima ukupno 976 zaposlenih od čega 946 na neodređeno vreme, 30 na određeno vreme, a 70 zaposlenih na neodređeno vreme su višak. U Programu su pod tačkom 3.3. predviđeni kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih i to da je osnovni i jedini selekcioni kriterijum na osnovu koga se utvrđuje višak zaposlenih na radnim mestima na kojima se smanjuje broj izvršilaca - ostvareni rezultati rada zaposlenog za šest meseci koji prethode donošenju predloga programa. Na poslovima na kojima se ne primenjuje pojedinačna norma, rezultati rada se utvrđuju na osnovu ocene neposrednih rukovodilaca zaposlenih koji predstavljaju višak. Ocena se zasniva na elementima kvalitet i kvantitet rada, efikasnost u obavljanju radnih zadataka, samostalnost u radu, odnos prema zadacima i sredstvima rada i drugo. Neposredni rukovodilac tužioca dok je obavljao poslove vozača vozila od 7 i više tona nosivosti bio je GG koji je ocenjivao sve izvršioce na ovom radnom mestu za period od 30.11.2013. godine do 30.05.2014. godine, a tužioca za period od 30.11.2013. godine do 09.02.2014. godine i tužilac je ocenjen za kvalitet i kvantitet rada 2, za efikasnost 2, za samostalnost u radu 2, odnos prema zadacima i sredstvima rada 2, inovacija 1, drugo 1. Neposredni rukovodilac tužioca dok je obavljao poslove vatrogasca bio je DD koji je ocenjivao sve izvršioce na ovom radnom mestu za period od 30.11.2013. godine do 30.05.2014. godine, a tužioca za period od 10.02.2014. godine do 30.05.2014. godine i tužilac je ocenjen za kvalitet i kvantitet rada 2, za efikasnost 1, za samostalnost u radu 2, odnos

utvrđeno je da je za radom tužioca prestala potreba, s tim što tužilac kao i ostali zaposleni vozači i vatrogasci nisu bili upoznati sa ocenom koju je dao neposredni rukovodilac pre otkaza ugovora o radu. Sporno rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu doneto je 19.06.2014. godine na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu i sa tim danom tužiocu je prestao radni odnos, a pre prestanka radnog odnosa tužiocu je isplaćena otpremnina. U vreme kada je tužilac proglašen viškom tuženi je po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima radno angažovao 220 lica na različitim pomoćnim, pripremnim ili fizičkim poslovima.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižesteni sudovi odbili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa od 19.06.2014. godine uz zaključak da je za donošenje spornog rešenja bio obrazovan otkazni razlog propisan članom 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13).

Članom 179. tačka 9. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odredbama članova 153-158. Zakona o radu propisan je način utvrđivanja viška zaposlenih kod poslodavca, kada je obzirom na ukupan broj zaposlenih i broj zaposlenih koji su višak, neophodno donošenje programa rešavanja viška zaposlenih, pa je propisana sadržina programa i postupak njegovog donošenja.

Kod tuženog je došlo do ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena koje su dovele do smanjenja ukupnog broja zaposlenih (za 70) i u postupku utvrđivanja viška zaposlenih tuženi je 18.06.2014. godine usvojio Program rešavanja viška zaposlenih u kome su, pored ostalog, na osnovu člana 155. stav 1. tačka 4. Zakona o radu, predviđeni kriterijumi za utvrđivanje koji zaposleni su višak (tačka 3.3). Kako je na poslovima koje je tužilac obavljao došlo do smanjenja broja izvršilac sa 20 na 2, odnosno sa 24 na 14, tuženi je na sve izvršioce ovih poslova primenio kriterijume tako što su u predviđenoj proceduri vrednovani njihovi rezultati rada u određenom periodu, te kako je tužilac ocenjen nižom ocenom od dva zaposlena, odnosno od 14 zaposlenih, koji su ostali na radu, proglašen je viškom, čime je utvrđen prestanak potrebe za njegovim radom a što je osnov za primenu otkaznog razloga iz člana 179. tačka 9. Zakona o radu. Stoga su po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovani revizijski navodi kojima se ukazuje da je sporno rešenje nezakonito iz razloga što tužilac nije bio upoznat sa postupkom ocenjivanja. Naime, tužilac je mogao da se upozna sa postupkom i načinom ocenjivanja rezultata rada u prethodnom šestomesečnom periodu, jer su postupak i način ocenjivanja bili predviđeni Programom rešavanja viška zaposlenih, a posle saznanja za ocene, mogao je da ukaže na eventualne nepravilnosti u ocenjivanju. Međutim, tužilac to nije učinio konkretnim primedbama na svoje ili na ocene drugih izvršilaca (onih koji nisu proglašeni za višak), iako su pisani dokazi o tome u spisima predmeta, a ocene date svim izvršiocima poslova koje je i tužilac obavljao utvrđene su u činjeničnom stanju prvostepene presude.

Takođe, tužilac je revizijskim navodima ukazao da je tuženi sprovedenim ocenjivanjem povredio njegovo pravo na odbranu od otkaznog razloga garantovano članom 7. Konvencije 158 MOR, jer je dobio otkaz zato što nije imao dobre rezultate rada, na šta mu niko nije ukazao. Revizijski sud je ove navode ocenio neosnovanim, s obzirom da nije došlo do povrede odredbe člana 7. Kovencije 158 (Međunarodne organizacije rada) o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca kojom je propisano da radni odnos radnika neće prestati zbog razloga vezanih za ponašanje radnika ili njegov rad pre nego što mu se omogući da se brani od iznetih navoda, osim ako se s razlogom ne može očekivati od poslodavca da mu pruži tu mogućnost. U smislu člana 179. Zakona o radu, otkazni razlog iz tačke 9. ovog člana na osnovu koga je doneto sporno rešenje, ne spada u grupu otkaznih razloga koji se odnose na ponašanje ili radnu sposobnost zaposlenog, već na potrebe poslodavca, pa je tužiocu dat otkaz zbog prestanka potrebe za njegovim radom, a ne zbog loših rezultata rada ili neostvarivanja rezultata rada, što je samostalan otkazni razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog propisan članom 179. tačka 1. Zakona o radu. Rezultati rada kao kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih primenjuju se u situaciji kada je potrebno od više izvršilaca na jednom radnom mestu odrediti ko od njih predstavlja višak, zato što postoji konkurencija više zaposlenih za jedno radno mesto. U konkretnom slučaju rezultati rada kao kriterijum u postupku utvrđivanja viška zaposlenih podrazumevali su ocenu rada zaposlenih na radnim mestima na kojima je smanjen broj izvršilaca, na način da neposredni rukovodilac koji je u relevantnom periodu vršio nadzor nad njihovim radom oceni na isti način (ocenama od 1 do 5) u kojoj su meri karakteristike utvrđene Programom rešavanja viška zaposlenih (kvalitet i kvantitet rada, efikasnost u obavljanju radnih zadataka, samostalnost u radu, odnos prema zadacima i sredstvima rada i drugo) bile zastupljene u svakodnevnom ponašanju i izvršavanju radnih zadataka tih izvršilaca, a što je učinjeno i zato ne može predstavljati povredu prava tužioca od otkaznog razloga.

Osim toga, nisu od uticaja revizijski navodi da je tuženi poslodavac sa velikim brojem lica (220) zaključivao ugovore o privremenim i povremenim poslovima, koji su radili i na sistematizovanim poslovima koji nisu ponuđeni zaposlenima koji su višak. Naime, na osnovu člana 197. Zakona o radu poslodavac može da zaključi ugovor o privremenim i povremenim poslovima sa određenim licem radi obavljanja poslova iz svoje delatnosti. Organizacija rada i poslovanja spada u autonomnu i samostalnu oblast delovanja poslodavca, zbog čega sud ne može da ocenjuje opravdanost ili celishodnost zaključivanja ugovora u smislu navedene zakonske odredbe, a u ovom postupku tužilac nije ukazao na konkretno odgovarajuće i upražnjeno radno mesto na koje je mogao biti premešten. Imajući u vidu da je u postupku donošenja pobijanog rešenja tuženi u svemu postupio prema odredbama člana 153-158. Zakona o radu, tužiocu je zakonito prestao radni odnos na osnovu člana 179. tačka 9, pa nisu ispunjeni uslovi propisani članom 191. stav 1. istog zakona da se vrati na rad kod tuženog.

Imajući u vidu navedeno neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić