Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3313/20 od 11.06.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem i šestom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na osnovu ugovora o radu od 18.06.2013. godine zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme počev od 01.07.2013. godine na radnom mestu ... Sektora za ..., u zvanju ... Odlukom Vlade RS o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu držvanih organa, javnih službi, sistemu AP Vojvodine i lokalne samouprave za 2015. godinu kod tuženog je utvrđen maksimalni broj zaposlenih – 62. Odlukom tuženog br. 01 004- 63/10 od 01.02.2016. godine o utvrđivanju broja zaposlenih za čijim radom je prestala potreba utvrđeno je da je prestala potreba za radom osam zaposlenih kod tuženog i da je potrebno sprovesti postupak rešavanja viška zaposlenih u postupku i na način određen zakonom, ugovorom o radu i opštim ili pojedinačnim aktom tuženog, a da će zaposlenima prestati radni odnos uz isplatu otpremnine u roku odd 30 dana od dana prestanka radnog odnosa. Rešenjem tuženog od 05.02.2016. godine tužiocu, zaposlenom na radnom mestu pomoćnika direktora Sektora za pravne, finansijske i opšte i poslove, otkazan je ugovor o radu od 18.06.2013. godine, usled prestanka potrebe za obavljanjem poslova koje je obavljao, zbog ekonomskih i organizacionih promena koje su nastupile donošenjem Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, i da mu radni odnos prestaje danom dostavljanja rešenja. Tužiocu je utvrđeno pravo na isplatu otpremnine u iznosu od 474.261,70 dinara, kao i da mu se ista isplati najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da je Odlukom Vlade o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu državnih organa, javnih službi, sistemu AP Vojvodina i lokalne samouprave za 2015. godinu utvrđeno da tuženi može imati maksimalni broj zaposlenih na neodređeno vreme - 62, a koji broj je manji od broja zaposlenih kod tuženog, zbog čega je tuženi imao obavezu sprovođenja racionalizacije u skladu sa zakonom. Donošenjem novog Pravilnika o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta tuženog od 18.01.2016. godine izvršene su organizacione promene i promenjena je struktura osnovnih organizacionih jedinica kod tuženog, tako što su ukinuti, kao i radno mesto pomoćnik direktora, čime je prestala potreba za radom tužioca. Tuženi je 09.02.2016. godine podneo zahtev za odobravanje sredstava za isplatu otpremnine Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine i Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, za osam lica koja su višak kod tuženog, između ostalih i za tužioca. Među strankama nije bilo sporno da je tužiocu otpremnina isplaćena 15.05.2016. godine, nakon podnošenja tužbe. Visina izgubljene zarade utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužiocu otkaz dat nezakonito, jer mu otpremnina nije isplaćena u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa, saglasno članu 22. stav 3. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, s obzirom da je tužiocu nakon što mu je osporenim rešenjem usled ekonomskih i organizacionih promena prestao radni odnos 12.02.2016. godine tuženi isplatio otpremninu tek 15.05.2016. godine, nakon podnošenja tužbe (15.03.2016. godine) i isteka zakonskog roka od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa. Činjenica da se tuženi obratio nadležnom ministarstvu zahtevom za odobravanje sredstava za isplatu otpremnine 09.02.2016. godine, pre nego što je tužilac primio osporeno rešenje od 05.02.2016. godine je bez značaja, jer je zakonska obaveza tuženog bila da tužiocu isplati otpremninu u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa. Postupak obezbeđivanja sredstava za isplatu otpremnine i drugih naknada, po nalaženju nižestepenih sudova nije i ne može biti od uticaja na obavezu poslodavca da zaposlenom isplati otpremninu odnosno obavezu tuženog da tužiocu isplati otpremninu u skladu sa zakonom, odnosno u roku propisanom zakonom. Nižestepeni sudovi su obavezali tuženog da tužiocu naknadi štetu na ime izgubljene zarade za period od prestanka radnog odnosa kod tuženog 13.02.2016. godine do 31.12.2019. godine, smatrajući da tužilac ima pravo na izgubljenu zaradu koju bi ostvario da nije bilo nezakonitog otkaza ugovora o radu, a čiju visinu je utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke. S tim u vezi, nižestepeni sudovi su obavezali tuženog da na iznos izgubljene zarade uplati za tužioca nadležnom fondu PIO pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje, odnosno doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, smatrajući da je u tom delu tužbeni zahtev dovoljno opredeljen.

Prema članu 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 64/17), zaposlenom može da prestane radni odnos, ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odredbom člana 158. stav 1. istog zakona propisano je da poslodavac isplatu otpremnine vrši pre otkaza ugovora o radu.

Navedena zakonska odredba je inperativne prirode i njena primena ne zavisi od volje poslodavca ili zaposlenog. Obaveza poslodavca da pre nameravanog otkaza zaposlenom za čijim radom je prestala potreba isplati otpremninu predstavlja uslov za zakonitost otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu. Namena otpremnine je da se zaposlenom obezbedi finansijska podrška u periodu između prestanka jednog i početka drugog radnog odnosa i zato je bitno da se tužiocu isplati otpremnina pre prestanka radnog odnosa. Ova obaveza poslodavca je neotuđivo, Ustavom zajemčeno pravo zaposlenog za slučaj prestanka radnog odnosa odnosno zbog prestanka potrebe za njegovim radom. Međutim, u konkretnom slučaju ima se primeniti odredba člana 22. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru koja reguliše prestanak radnog odnosa uz isplatu otpremnine, zaposlenom koji je utvrđen kao višak, odnosno zaposlenom za čijim radom je prestala potreba usled racionalizacije predviđene predmetnim zakonom i s tim u vezi tužilac ima pravo na isplatu otpremnine zbog prestanka potrebe za njegovim radom, s tim što se otpremnina isplaćuje u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa, što znači da je obaveza tuženog, kao poslodavca bila da tužiocu isplati otpremninu u roku od 30 dana od prestanka radnog odnosa. Tužiocu je prestao radni odnos 12.02.2016. godine, dok mu je tuženi isplatio otpremninu tek 15.05.2016. godine, nakon podnošenja tužbe od 15.03.2016. godine i isteka zakonskog roka od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa, stoga su nižestepeni sudovi pravilno zaključli da je osporeno rešnje tuženog nezakonito i pravilno odlučili kada su usvojili njegov zahtev i poništili osporeno rešenje tuženog kao nezakonito.

S obzirom na to da je utvrđeno da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, pravilno su nižestepeni sudovi obavezali tuženog da tužiocu naknadi štetu u visini izgubljene zarade za sporni period i za uplatu doprinosa pravilnom primenom člana 191. Zakona o radu.

Neosnovan je revizijski navodi tuženog da rešenje o otkazu ne može biti nezakonito, jer se kašnjenje u isplati ne može pripisati u propust ili krivicu tuženog, jer je u zakonskom roku podneo nadležnom ministarstvu zahtev za isplatu otpremnine tužiocu 09.02.2016. godine, u skladu sa oredbama Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru. Navodi su neosnovani, jer zakonska odredba, kojom je poslodavac u obavezi da izvrši isplatu otpremnine u ovom slučaju u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa tužioca, je inperativne prirode i njena primena ne zavisi od volje poslodavca ili zaposlenog, pa je stoga bez uticaja činjenica da se tuženi obratio nadležnom ministarstvu pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu odnosno pre prestanka radnog odnosa tužioca. Stoga kašnjenje u isplati otpremnine je propust tuženog, a ne nadležnog ministarstva, bez obzira što je tuženi u zakonskom roku podneo nadležnom ministarstvu zahtev za isplatu otpremnine tužiocu.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković