U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović, Spomenke Zarić, Vesne Popović i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Marija Knežević, advokat iz ..., protiv tuženog „MISTBEL" DOO Doljevac, Belotinac, čiji je punomoćnik Jelena Savić Nikolić, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3220/19 od 09.12.2019. godine, na sednici održanoj 22.07.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3220/19 od 09.12.2019. godine u delu kojim je odlučeno o naknadi troškova za dolazak i odlazak sa rada.

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3220/19 od 09.12.2019. godine u preostalom delu, kao izuzetno dozvoljenoj, i u tom delu se ODBACUJE revizija.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Subotici, Sudska jedinica u Bačkoj Topoli P1 110/17 od 20.05.2019. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 116.595,00 dinara na ime razlike između uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada, rada noću, rada u dane praznika, i isplaćene minimalne zarade, za period od 01.01.2014. do 15.05.2016. godine, sa zateznom kamatom počev od 16.05.2016. godine do isplate, te da mu isplati iznos od 58.784,00 dinara na ime naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2014., 2015. i srazmerni deo za 2016. godinu sa zateznom kamatom počev od 16.05.2016. godine do isplate. Odbijen je kao neosnovan deo zahteva tužioca za isplatu razlike uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada, rada noću, rada u dane praznika preko dosuđenog iznosa do traženog iznosa od 214.562,00 dinara, sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom do 18.02.2019. godine, od čega iznos od 148.580,00 dinara zajedno sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19.02.2019. godine, te za isplatu naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor preko dosuđenog do traženog iznosa od 85.124,00 dinara, od čega iznos od 64.469,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19.02.2019. godine do isplate. Obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog pretrpljenog straha isplati iznos od 350.000,00 dinara sa zateznom kamatom počev od presuđenja do isplate. Odbijen je deo zahteva tužioca za isplatu iznosa od 116.667,00 dinara sa zateznom kamatom počev od podnošenja tužbe do isplate, na ime naknade troškova dolaska i odlaska sa rada. Obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 203.000,00 dinara sa zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3220/19 od 09.12.2019. godine, žalba tužioca je delimično usvojena, i prvostepena presuda preinačena u odbijajućem delu o naknadi troškova za dolazak i odlazak sa rada, tako što je tuženi obavezan da tužiocu na ime naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada isplati iznos od 98.610,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od podnošenja tužbe 21.03.2017.godine, do isplate, dok je u preostalom delu žalba tužioca odbijena i prvostepena presuda u preostalom odbijajućem delu o naknadi troškova za dolazak i odlazak sa rada potvrđena. Žalba tuženog je delimično usvojena i prvostepena presuda preinačena tako što je zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah preko iznosa od 300.000,00 dinara sa traženom kamatom, i za naknadu troškova postupka preko iznosa od 192.400,00 dinara sa traženom kamatom odbijen kao neosnovan, dok je u preostalom delu žalba tuženog odbijena i prvostepena presuda u preostalom usvajajućem delu potvrđena. Obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 23.688,00 dinara. Odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Primenom člana 404. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom, odlučeno je o isplati razlike između uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada, rada noću, rada u dane praznika i isplaćene minimalne zarade, kao i o naknadi štete za neiskorišćeni godišnji odmor i pretrpljeni strah, tako što je utvrđeno da je tužbeni zahtev delimično osnovan. O ovom pravu tužioca i o visini tražene naknade, sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, a revizijom se neosnovano ukazuje na drugačije odluke, jer postojanje drugačije odluke ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav, jer pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom, kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju, u ovom delu drugostepene odluke, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tača 5. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka.

Smisao pravila o dozvoljenosti revizije kod preinačenja u smislu navedenog člana je da je izvršeno preinačenje na štetu revidenta, odnosno da je reviziju izjavila stranka kojoj je zbog preinačenja pravo uskraćeno ili smanjeno. U ovom slučaju, odluka u delu o naknadi nematerijalne štete na ime pretrpljenog straha je preinačena u korist revidenta – tuženog, te mu pravo nije ni uskraćeno ni smanjeno, pa iz tog razloga revizija tuženog na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, u ovom delu nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate, podneta je 21.03.2017. godine. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude u delu za naknadu razlike zarade i naknade za neiskorišćeni godišnji odmor iznosi 175.379,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija nedozvoljena, te je na osnovu člana 413. ZPP, u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku u preostalom delu kojim je odlučeno o isplati tužiocu neisplaćenih troškova prevoza za dolazak na rad i povratak sa rada, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku odlučivanja o ovom delu tužbenog zahteva nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka, zbog kojih se primenom člana 407. stav 1. ZPP, revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio radno angažovan kod tuženog tokom 2013. godine, a potom je ugovorom o radu od 01.08.2014. godine zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, počev od 01.01.2014. godine, na poslovima ,,...", sa mestom rada u ... i punim radnim vremenom od 40 časova nedeljno. Ugovorena je zarada u visini minimalne, sa pravom zaposlenog na uvećanu zaradu za rad na dan praznika koji je neradni, za prekovremeni, noćni i smenski rad, te minuli rad, u visini propisanoj Zakonom o radu, pravo tužioca na godišnji odmor, regres za korišćenje godišnjeg odmora, na ishranu u toku rada, kao i da je poslodavac dužan da obezbedi zaštitu života i zdravlja zaposlenog za vreme rada, u skladu sa zakonom i drugim propisima. Tužilac je svoje poslove obavljao na ... u ..., sve do 15.05.2016. godine kada mu je sporazumno prestao radni odnos kod tuženog. Tuženi mu nije isplaćivao troškove prevoza, na relaciji ... – ..., već ih je tužilac sam snosio. Prilikom isplate zarade tuženi svojim zaposlenima nije davao isplatne listiće. Tuženi nije dostavio ni evidenciju mesta prebivališta svojih zaposlenih, cene prevoznih karata, niti evidenciju dolazaka i odlazaka zaposlenih sa rada, a ni opšte akte kojima su regulisani prava i obaveze zaposlenog i poslodavca. Prema Zakonu o porezu na dohodak građana, neoporezivi iznos naknade troškova prevoza zaposlenih je do 31.01.2015. iznosio 3.552,00 dinara, a od 01.02.2015. do 30.11.2016. je iznosio 3.612,00 dinara. Tužiocu nije isplaćena naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada, koja za period od 01.01.2014. do 15.05.2016. godine iznosi ukupno 102.162,00 dinara shodno visini neoporezivog mesečnog iznosa.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud ovaj deo zahteva tužioca odbija u celosti, iako utvrđuje da tužiocu za ceo period rada kod tuženog nije isplaćivana naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada, iz razloga što među strankama ugovorom o radu nije ugovoreno pravo tužioca na naknadu ovih troškova.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud prilikom odlučivanja o ovom delu zahteva pogrešno primenio materijalno pravo, s obzirom da je irelevantno što ugovorom o radu ili opštim aktom poslodavca ovo pravo nije ugovoreno, jer je to zakonsko pravo zaposlenog propisano čl. 118. Zakona o radu, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu u ovom delu i delimično usvojio tužbeni zahtev. Zaključio je da je tokom postupka utvrđeno da je tužilac imao troškove prevoza iz ... do mesta rada u ..., čija visina u neoporezivom iznosu je utvrđena veštačenjem, zbog čega je osnovano potraživanje tužioca za naknadu troškova dolaska i odlaska sa rada, u periodu za koji nije zastarelo, počev od 01.02.2014. godine pa sve do prestanka radnog odnosa tužiocu 15.05.2016. godine, u ukupnom iznosu od 98.610,00dinara, koliko je tuženi u obavezi da mu nadoknadi, sa pripadajućom kamatom od podnošenja tužbe, do isplate, a posebno što tuženi nije dostavio dokaz da su tužiocu ovi troškovi isplaćeni, niti da su isplaćeni u nižem iznosu od dosuđenih.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana odluka u ovom delu zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava zbog čega su neosnovani revizijski navodi koji ukazuju na suprotno.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, ... 75/2014) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Polazeći od činjenice da je pravo zaposlenih na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada zasnovano neposredno na zakonu, tuženi je u obavezi da tužiocu u celini plati ove troškove, s obzirom da je utvrđeno da ti troškovi tužiocu nisu plaćeni. Imajući u vidu da je tuženi neisplaćivanjem troškova prevoza u određenom periodu tužiocu prouzrokovao štetu, u obavezi je da istu naknadi na osnovu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako se ni ostalim navodima iz revizije ne dovodi u sumnju pravilnost nižestepenih odluka, odlučeno je kao u stavu prvom izreke na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić