Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i našao da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tužene na radnom mestu ... sa koeficijentom za obračun plate od 6,30. U utuženom periodu tužena je tužilji obračunavala platu tako što je koeficijent radnog mesta množen sa osnovicom za dati mesec, a nakon uvećavanja po svim osnovama, te upoređivanjem sa minimalnom zaradom, ukoliko je tako obračunata plata bila niža od minimalne zarade, ista je korigovana do visine minimalne zarade. Tužena u obračunskim listama plate tužilje nije iskazivala kao posebnu stavku naknadu za ishranu u toku rada, kao i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Visina potraživanja tužilje za utuženi period utvrđena je veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke, a prema važećim Posebnim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji i to naknada troškova za ishranu u visini od 250,00 dinara bruto na dnevnom nivou i mesečni iznos regresa u visini od 1/12 minimalne zarade.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pozivajući se na odredbe člana 111. i 112. Zakona o radu, zaključio da u iznosu minimalne zarade, po definiciji te zarade, ne mogu biti sadržane predmetne naknade troškova, zbog čega je tužena dužna da tužilji te troškove isplati u iznosu utvrđenim veštačenjem.

Drugostepeni sud je stanovišta da su ove naknade u skladu sa odredbom člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama tužilji bile uračunate u koeficijent i isplaćene kroz platu. Iz navedenih razloga drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbene zahteve tužilje, kao neosnovane.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19) propisan je način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Prema odredbi člana 4. stav 1. tog zakona, koeficijent plate izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu i sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1. te uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih iz člana 1. koji se primenjuje na zaposlene u osnovnom obrazovanju.

Odredbom člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu, propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog i za ishranu u toku rada, ako poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način i na regres za korišćenje godišnjeg odmora. Pri tom, visina troškova ishrane u toku rada mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima terijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno (član 2. stav 2.).

Poseban Kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15 i 92/20) određuje elemente za utvrđivanje plate, tako što propisuje da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata u skladu sa Zakonom, a ukoliko je osnovna plata zaposlenog, koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata, za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak, manja od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na navedeni način, isplaćuje se u visini minimalne zarade (član 20. st. 1. i 2).

Tužilja je zaposlena u školi, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo u slučaju kada posebnim zakonom, položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, proizlazi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredbe člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu, pri čemu i Posebnim kolektivnim ugovorima za zaposlene u javnim službama nije predviđeno njihovo pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. To pravo nije predviđeno ni Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15), a važećim Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama utvrđeno je pravo zaposlenih na isplatu plata u visini minimalne zarade, ali ne i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora zaposlenima koji primaju platu u visini minimalne zarade.

S obzirom da je naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa u utuženom periodu tužilji isplaćivana kroz koeficijent za obračun njene plate, to tužilji ne pripada pravo na dodatnu isplatu potraživanih naknada, bez obzira na činjenicu da je plata isplaćivana u visini minimalne zarade.

Po stanovištu ovog suda, kad ne postoji važeći opšti akt koji predviđa pravo zaposlenih na isplatu navedenih naknada i pri izričitoj zakonskoj odredbi da su te naknade sadržane u koeficijentu za obračun plata, tužilji kao zaposlenoj u javnoj službi ne pripada pravo na ove naknade u vidu samostalnog potraživanja. Iz tih navoda se navodima revizije tužilje neosnovano pobija pravilna primena materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1, 154. i 165. stav 2. Zakona parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić