Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog pa mu je tuženi, u utuženom periodu, isplaćivao naknadu za ishranu u toku rada na mesečnom nivou, na osnovu prisustva na radu i ukupnog broja časova rada tako što je novčane iznose iskazivao u okviru obračuna tužiočeve plate koji su isplaćivani sa konačnom isplatom zarade za utuženi period. Tužbeni zahtev tužioca odnosi se na isplatu razlike neisplaćenog dela naknade na ime ishrane pošto je tužiocu umesto 300,00 dinara dnevno tuženi isplaćivao 210,30 dinara u novcu, a umesto 200,00 dinara u bonovima, tužiocu isplaćivano 140,20 dinara po radnom danu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev uz zaključak da naknada troškova za ishranu u toku rada predstavlja sastavni deo zarade u smislu člana 105. st. 2. i 3. Zakona o radu, te da iznos od 500,00 dinara po radnom danu sadrži poreze i doprinose, kako je propisano članom 3. aneksa I Kolektivnog ugovora JKP GSP Beograd („Službeni list grada Beograda“ broj 96 od 11.10.2018. godine), tako što se pod zaradom podrazumeva zarada koja sadrži porez i doprinos koji se isplaćuje iz zarade, pa pošto je tuženi isplatio tužiocu, u utuženom periodu, naknadu troškova ishrane u bruto iznosu od 500,00 dinara po radnom danu, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Pored toga, po oceni prvostepenog suda tužbeni zahtev je neosnovan i sa razloga što se kod korisnika javnih sredstava, u utuženom periodu, imperativno primenjivao Zakon o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, br. 116/2014), te je tuženi, u hijerarhiji primene propisa, bio dužan da primeni imperativnu odredbu člana 4. tog zakona, a ne član 64. stav 1. Kolektivnog ugovora JKP GSP Beograd od 11.10.2018. godine, kojim je naknada troškova za ishranu sa 300,00 dinara po Kolektivnom ugovoru tuženog od 06.07.2013. godine (pre primene zakona) i po članu 63. stav 1. Kolektivnog ugovora tuženog od 28.01.2015. godine („Službeni list grada Beograda“ br. 4/15, 60/15), uvećana na iznos od 500,00 dinara.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev usvojio primenom člana 118. stav 1. tačka 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005... 75/14) i člana 64. stav 1. Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni list grada Beograda“ broj 96 od 11.10.2018. godine) imajući u vidu da su tužiocu, u spornom periodu, isplaćeni niži iznosi naknade troškova ishrane na radu od onih koje je trebalo da mu budu isplaćeni prema Kolektivnom ugovoru tuženog, tako što je tuženi predmetnu naknadu tužiocu isplatio u „bruto“ iznosu iako tužiocu pripada pravo na „neto“ iznos naknade predviđene Kolektivnim ugovorom tuženog.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Članom 118. stav 1. tačka 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način. U spornom periodu u primeni je bio Kolektivni ugovor Javnog komunalnog preduzeća Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd“ („Službeni list grada Beograda“ broj 96/18), koji je odredbom člana 64. stav 1. predvideo da zaposleni ima pravo na mesečnu naknadu za troškove za ishranu u toku rada u visini od 500,00 dinara po radnom danu s tim da će se 300,00 dinara isplatiti u novcu a 200,00 dinara u bonovima za ishranu. Naknada troškova za ishranu u toku rada, u istoj visini predviđena je članom 23. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj i stambenoj delatnosti grada Beograda („Službeni list grada Beograda“ broj 78/18).

Imajući u vidu da je u spornom periodu kolektivnim ugovorima tuženog poslodavca i posebnim kolektivnim ugovorima bila jasno ugovorena visina naknade troškova za ishranu u toku rada, koja će se isplatiti zaposlenima, po oceni Vrhovnog suda tužilac ima pravo na isplatu ove naknade u ugovorenim iznosima bez umanjenja za poreze i doprinose. U situaciji kada se u kolektivnom ugovoru navede konkretan novčani iznos koji se na ime naknade troškova ima isplatiti zaposlenom, ne može se na štetu zaposlenog pretpostaviti da je reč o „bruto“ iznosu jer je to protivno članu 118. stav 1. Zakona o radu. Opštim aktima i ugovorom o radu, u ovom slučaju, nije predviđeno da je visina naknade troškova za ishranu u toku rada ugovorena u bruto iznosu. Naime, u ovoj parnici je bilo sporno to da li je Kolektivnim ugovorom koji je bio u primeni u utuženom periodu, visina naknade troškova za ishranu u toku rada bila predviđena u bruto ili neto iznosu, a drugostepeni sud je, pravilnom primenom materijalnog prava zaključio da tužilac ima pravo na isplatu neto iznosa od 500,00 dinara po radnom danu.

Navodi revizije o tome da bi isplata naknade troškova ishrane u toku rada u neto iznosu predviđenom kolektivnim ugovorom dovela do povećanja zarade tužioca protivno članu 4. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava su bez uticaja na odlučivanje, s obzirom da je predmet ovog spora primena a ne izmena opšteg akta (kolektivnog ugovora).

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković