U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Slađane Nakić-Momirović, članova veća, u parnici tužioca D.R. iz Z., čiji je punomoćnik M.Ž., advokat iz Z., protiv tuženog preduzeća V.-F. AD B.-Z., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3507/13 od 06.11.2013. godine, u sednici održanoj 29.12.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3507/13 od 06.11.2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3330/10 od 30.10.2012. godine, ispravljenom rešenjem istog suda od 21.03.2013. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je poništena kao nezakonita odluka pravnog prethodnika tuženog br. 38 od 17.12.1993. godine o razrešenju tužioca dužnosti direktora pravnog prethodnika tuženog pre isteka mandata sa danom 17.12.1993. godine, kao i odluka pravnog prethodnika tuženog br. 39 od 04.03.1994. godine o prestanku radnog odnosa tužioca kao neraspoređenog radnika. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 394.350,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.10.2012. godine do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3507/13 od 06.11.2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova žalbenog postupka isplati 10.500,00 dinara, a odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je konačnom odlukom radničkog saveta tuženog od 18.11.1993. godine, na sednici radničkog saveta od 17.11.1993. godine, imenovan za direktora preduzeća za mandatni period od 4 godine počev od 21.11.1993. godine. Odlukom zbora radnih ljudi od 17.12.1993. godine pokrenut je postupak razrešenja tužioca, a odlukom radničkog saveta tuženog od 17.12.1993. godine tužilac je razrešen dužnosti direktora pre isteka mandata za koji je izabran zbog osnovane sumnje da je učinio niz povreda radnih dužnosti, prekoračio ovlašćenja direktora i doneo niz poslovnih odluka na štetu preduzeća i svojim radom doveo preduzeće u tešku finansijsku situaciju; da je prvi put od osnivanja preduzeća po šestomesečnom obračunu iskazan gubitak, da radnicima u 1993. godini više meseci nije isplaćivao ni najnižu cenu rada, a da je sebi i pojedinim rukovodiocima sektora isplaćivao stimulaciju koja je dostizala i 45% od startne osnove, da je zloupotrebio položaj i prekoračio sva ovlašćenja na štetu preduzeća; da je prema grupi radnika koja je ukazivala na njegov nezakoniti rad primenio represivne mere i doneo rešenja o suspenziji; da je ugovorima o kompenzaciji naneo štetu preduzeću štetnim odredbama u ugovoru, da je deo novca iz kompenzacionih ugovora protivpravnim radnjama prisvojio; da je po isteku ugovora o zakupu poslovnih prostorija vlasništvo preduzeća F. sa O. iz P. poslovni prostor izdat privatnom preduzeću M.p. po ugovoru od 18.05.1993. godine sa retroaktivnom primenom od 01.01.1993. godine, čime je u uslovima galopirajuće inflacije naneo štetu preduzeću; da je zloupotrebio svoj položaj i ovlašćenja u više navrata jer je primio Ž.R. 1993. godine na određeno vreme radi zamene odsutnih radnika, da je poslednje rešenje na određeno vreme u trajanju od 90 dana počev od 20.09.1993. godine bilo fiktivno, jer ova radnica nije sedela u kancelariji obračuna ličnih dohodaka, već je obavljala privatne poslove za direktora i članove njegove porodice; da je kadrovsku politiku vodio sa rukovodiocem sektora PTO prenosa novca i dragocenosti suprotno pozitivnim propisima i opštim aktima, jer je primao radnike na određeno vreme bez prethodne provere da li ispunjavaju uslove za nošenje vatrenog oružja i bez lekarskog uverenja, a rešenja na određeno vreme je izdavao u više navrata za pojedine radnike i pored toga što je postojala potreba za zasnivanjem stalnog radnog odnosa. Istom odlukom zahtevano je da se pokrene disciplinski postupak protiv tužioca za utvrđivanje njegove odgovornosti.

Nakon razrešenja sa radnog mesta direktora preduzeća počev od 23.12.1993. godine, tužilac je bio neraspoređen radnik zbog osnovane sumnje da je učinio teže povrede radne dužnosti iz člana 74. stav I tačka 1, 2, 3, 4, 7, 14, 16. i 28. Pravilnika o radnim odnosima, koja odluka je potvrđena odlukom radničkog saveta od 28.01.1994. godine. Rešenjem od 27.01.1994. godine tužilac je privremeno udaljen iz preduzeća sa danom 09.02.1994. godine do konačne odluke o utvrđivanju njegove odgovornosti. Odlukom radničkog saveta tuženog od 04.03.1994. godine tužilac je oglašen krivim i izrečena mu je disciplinska mera prestanka radnog odnosa zbog povrede radnih dužnosti koje su identične povredama radnih dužnosti zbog kojih je tužilac razrešen dužnosti direktora preduzeća tuženog.

Rešenjem Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja - Inspektorata za rad, Odsek za radne odnose od 15.06.1994. godine odloženo je izršenje konačne odluke radničkog saveta tuženog od 04.03.1994. godine kojom je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa. Tužilac je rešenjem od 14.10.1994. godine privremeno raspoređen na radno mesto referenta za plan i analize. Protiv ovog rešenja tužilac nije uložio prigovor niti tražio sudsku zaštitu pred nadležnim sudom.

Takođe je utvrđeno da u periodu od 01.01.1992. godine do kontrole kod tuženog od strane Službe za platni promet finansijskog nadzora od 18.12.1992. godine nisu utvrđene nepravilnosti u radu tuženog, da tuženi nije imao računski sistem i sredstva da nabavi sopstveni računar, zbog čega je firma I. t. u 1993. godini - profesionalna knjigovodstvena agencija odgovorna po Zakonu o računovodstvu za pravilno knjiženje poslovnih promena, vodila kompletne finansije tuženog, finansijsko knjigovodstvo i ostale analitike, da u svim finansijskim transakcijama nije bilo prekoračenog roka u pogledu periodičnih obračuna, te da je ta firma učestvovala u saradnji sa tužiocem i punomoćnikom tužioca u formiranju finansijskih odluka i njihovom razmatranju pred organima uprave.

Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno je da kod tuženog nije bilo nikakvih nepravilnosti i nezakonitosti u finansijskom poslovanju, da je tuženi u periodu od 1992. godine do kraja 1993. godine izuzetno dobro poslovao i pored teške monetarne situacije u zemlji zbog visoke stope inflacija. Tuženo preduzeće je u 1993. godini bilo konstantno likvidno, isplaćivalo nedeljeno sve zarade i sve tekuće obračune i sačuvalo je osnovni kapital. Utvrđeno je da tužilac nije prouzrokovao gubitak po šestomesečnom obračunu u periodu od 01.01.1993. godine do 30.06.1993. godine, iako je preduzeće tuženog iskazalo obračunski gubitak koji nije bio konačan za poslovnu godinu jer je to bio trenutni odnos prihoda i rashoda na dan 30.06.1993. godine, dakle, ne kao posledica poremećaja u poslovanju, već je ovaj obračunski gubitak iskazao zbog propisanog sistema obračuna u uslovima hiperinflacije s obzirom da je isti bio bez značaja za dalje poslovanje preduzeća.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 58. stav 3. i 4. Zakona o preduzećima važećeg u vreme donošenja sporne odluke o razrešenju tužioca dužnosti direktora („Službeni list SRJ“, br. 77/88) bilo je propisano da direktor, odnosno poslovodni organ društvenog preduzeća može biti razrešen pre isteka vremena za koje je imenovan: 1) na sopstveni zahtev, 2) ako je zbog sprovođenja odluke ili akta koji je predložio došlo do povrede prava radnika i društvene svojine kao i ako je njegovom krivicom nanesena šteta društvenoj zajednici i 3) u drugim slučajevima predviđenim zakonom ili statutom društvenog preduzeća. Izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana direktor, odnosno poslovodni organ složenog preduzeća ili drugog oblika udruživanja, mogao je biti razrešen i pre isteka vremena za koji je imenovan, ako izveštaj o rezultatima poslovanja po godišnjem obračunu ne prihvati radnički savet položenog preduzeća ili po položaju i funkciji odgovarajući organ upravljanja drugog oblika udruživanja.

Shodno citiranoj odredbi, a imajući u vidu razloge sadržane u navedenoj odluci radničkog saveta od 17.12.1993. godine o razrešenju tužioca funkcije direktora pre isteka mandata, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju nisu postojali zakonom predviđeni uslovi za njegovo razrešenje sa ove dužnosti pre isteka mandata. Naime, iz sadržaja odluke radničkog saveta od 17.12.1993. godine ne proizilazi da razlozi predstavljaju zakonski osnov za razrešenje tužioca dužnosti direktora. Njemu je stavljeno na teret da se radi o gubitku po šestomesečnom obračunu, a na osnovu izvedenih dokaza tokom postupka utvrđeno je da kod tuženog nije bilo nikakvih nezakonitosti u finansijskom poslovanju i da je tuženi u periodu od 1992. godine do kraja 1993. godine izuzetno dobro poslovao (i pored toga što se za period od šest meseci 1993. godine iskazao obračunski gubitak), a stvarnog gubitka nije bilo, jer bi se to odrazilo na tekuće poslovanje tuženog. Takođe ne stoje ni razlozi da nije izvršeno registrovanje u poslovanju sa stranim novcem, posle odluke od pojedinih korisnika naplaćene u DEM i da ih je on neovlašćeno držao u kasi preduzeća, jer je sud utvrdio da se radi o novčanom iznosu od 200 DEM koje je preduzeće nabavilo naplatom usluga za pružene usluge obezbeđenje preduzeća K. sa kojim je imalo ugovor i u vreme kada su devize donete u preduzeće tužilac je bio na godišnjem odmoru, te su deponovane u kasi kod blagajnika, a nakon toga na osnovu postignutog dogovora između tužioca, odgovornog pravnika i blagajnika, korišćene za kupovinu goriva za potrebe tuženog, te da takvom odlukom nije naneta šteta tuženom niti ekonomska niti finansijska.

Iz navedenog proizilazi da je pravilno poništena kao nezakonita odluka tuženog od 04.03.1994. godine, kojom mu je kao neraspoređenom radniku izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa zbog učinjenih težih povreda radne dužnosti predviđenih članom 74. stav I. tačka 2, 3, 4, 7, 14, 16. i 28. Pravilnika o radnim odnosima tuženog, s obzirom da je utvrđeno da tužilac nije izvršio povrede radnih dužnosti navedenih u tom rešenju.

Većim delom svojih navoda u reviziji tuženi ukazuje posredno ili neposredno na ocenu dokaza ili na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Kako ovi razlozi revizije nisu dozvoljeni u smislu člana 398. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud ih nije posebno ni pojedinačno razmatrao ni cenio, jer nisu mogli uticati na drugačije rešenje ovog spora. Nižestepeni sudovi, posebno drugostepeni u oceni žalbenih navoda tuženog posle sprovedene rasprave, utvrdili su činjenice odlučujuće za pravilno presuđenje, vezane za sve pojedinačne radnje i postupanje tužioca koje su mu je stavljene na teret u ispitivanju razloga za njegovo razrešenje dužnosti direktora, odnosno za prestanak radnog odnosa zbog povrede radne dužnosti i obaveze prema disciplinskim aktima tuženog, pa su za svoje utvrđenje su dali detaljne, logične i potpune razloge koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović, s.r.