Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/2014), i našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP. Međutim, revizija ne može da se izjavi zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz tačke 12. već samo zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, koje su predviđene kao revizijski razlog, odredbom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilac je bio kod tužene na neodređeno vreme, na radnom mestu sekač motornom testerom u vreme kada je došlo do njegovog povređivanja. Dana 13.04.2011. godine tužilac je bio raspoređen na radnom mestu sekača na terenu. Prilikom obavljanja svog radnog zadatka, iznenada se izvalilo drvo topole iz zemlje i udarilo tužioca, pa je navedenom prilikom zadobio tešku telesnu povredu. Nakon povređivanja tužilac je bio na bolovanju. Pet dana pre završetka bolovanja 11.05.2012. godine tužilac se javio na posao poslovođi i suprugu osnivača ZR J. R.P., kako bi se dogovorili oko budućih poslova, s obzirom na to da je potrebno da ga u skladu sa nalazima lekara rasporede na lakše poslove u skladu sa preostalom radnom sposobnošću. R.P. je tužiocu odgovorio da sada nema posla da ostane kod kuće te da će ga on nazvati kada bude bilo potrebe za njegovim radom, ali da mu ne može dati lakše radno mesto. Tužilac je dana 01.06.2012. godine primio putem kurirske službe sporazum o prestanku radnog odnosa od 28.05.2012. godine. Pre nego što je primio predmetni sporazum, tužilac o tome nije razgovarao sa R.P., sporazum nije potpisao, niti ga je vratio nazad tuženoj. U sporazumu o prestanku radnog odnosa je navedeno da na osnovu člana 177. Zakona o radu direktor i tužilac zaključuju pomenuti sporazum kojim su se sporazumeli da tužiocu prestane radni odnos 28.05.2012. godine, da se poslodavac obavezuje da će mu vratiti uredno popunjenu radnu knjižicu i isplatiti zaradu za mesec maj 2012. godine. Tužilac navedeni sporazum nikad nije potpisao niti se saglasio sa sadržinom i zaključenjem istog.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbe člana 177. i člana 191. Zakona o radu, te člana 26, 28, 103. i 109. Zakona o obligacionim odnosima usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da je ništav sporazum tužene o prestanku radnog odnosa od 28.05.2012. godine i obavezao tuženu da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove u skladu sa njegovom stručnom spremom, radnim iskustvom kao i preostalom radnom sposobnošću.

Odlučujući o žalbi tužene drugostepeni sud nije prihvatio stav prvostepenog suda da je predmetni sporazum ništav. Po oceni drugostepenog suda predmetni sporazum nije zaključen, pa se ne može utvrditi njegova ništavost, odnosno ne može se utvrditi ništavost nečeg što nije ni zaključeno i što ne postoji, pa je drugostepeni sud prvostepenu presudu preinačio u delu u kojem je utvrđeno da je sporazum ništav na taj način što je odbio tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je ništav sporazum tužene o prestanku radnog odnosa od 28.05.2012. godine. Odlučujući o žalbi tužene u delu u kojem je prvostepeni sud usvojio zahtev tužioca za vraćanje na rad, drugostepeni sud je u tom delu žalbu odbio i prvostepenu presudu potvrdio nalazeći da je pravilna odluka prvostepenog suda da je tužena u obavezi da tužioca vrati na rad. Kako predmetni sporazum nije zaključen, a proizveo je posledice u vidu odjave tužioca sa obaveznog socijalnog osiguranja i onemogućavanja od strane tužene tužiocu da radi i da bude raspoređen na odgovarajuće poslove, tužena nije donela, niti dostavila tužiocu rešenje kojim mu je otkazala ugovor o radu sa određenim datumom, po oceni drugostepenog suda tužena je dužna da tužioca vrati na rad.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao drugostepenu presudu u delu odluke o vraćanju tužioca na rad, jer samo taj deo odluke tužena može pobijati revizijom, s obzirom na to da je drugostepenom presudom prvostepena presuda preinačena i odbijen tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje da je ništav sporazum tužene o prestanku radnog odnosa od 28.05.2012. godine. Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilna odluka nižestepenih sudova da je tužena u obavezi da tužioca vrati na rad prema odredbi člana 191. Zakona o radu i u potpunosti je prihvatio razloge drugostepenog suda, te je isticanje u reviziji tužene da je pogrešno primenjeno materijalno pravo u pobijanoj drugostepenoj presudi neosnovano.

Vrhovni kasacioni sud nije cenio ostale navode u reviziji tužene kojom se pobija utvrđeno činjenično stanje, jer prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP, revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović,s.r.