Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Predložio je da se o reviziji odlučjuje kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404 ZPP. Tom predlogu nema mesta, jer je revizija dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2 ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11... 87/18), i našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povredaiz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju revizija u suštini ukazuje, nije predviđena kao razlog zbog kojeg se revizija može izjaviti, prema propisanom članu 407. stav 1. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA je bio u radnom odnosu kod tuženog od 22.07.1985. godine do 30.09.2010. godine. Sa svojstvom zaposlenog na neodređeno vreme, tužilac je radio na poslovima ... . Zaključenim ugovorom o radu je predviđeno da tužilac kao zaposleni ima pravo na troškove ishrane i regresa po zakonu. Radni odnos je tužiocu prestao kao višku. Predmet spora je neisplaćeni iznos regresa za korišćenje godišnjeg odmora u 2008. godini, 2009. godini i 2010. godini. U 2008. godini i 2010. godini doneta su rešenja o korišćenju godišnjeg odmora tužioca i na ime regresa vršene su isplate, a u 2009. godini rešenje nije doneto i isplata nije vršena. Sporno se odnosilo na pitanje obima iskorišćenosti godišnjeg odmora u tim godinama. U postupku je utvrđeno da je korišćenje godišnjeg odmora usmeno odobravao direktor tuženog, tužilac je odlazio na odmor u inostranstvo i koristio godišnji odmor u navedenim godinama. Kod tuženog nije vođena evidencija o vremenu korišćenja godišnjeg odmora, u internim aktima tuženog nije nominalno regulisan iznos regresa, a ni putem veštačenja preko obračuna zarade nije se moglo doći do podataka o iskorišćenosti godišnjeg odmora u navedenim godinama, ali je veštačenje poslužilo utvrđenju o iznosima isplaćenim na ime regresa i razlici do punog iznosa, obračunatog na pogodan način, prema poznatim kriterijumima iz opšteg kolektivnog ugovora.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplati iznose navedene u izreci presude tog suda, tužbenim zahtevom opredeljene u skladu sa nalazom veštaka. U datim razlozima, sud se pozvao na član 118. stav 1. tačka 6. Zakona o radu i ugovor o radu kojim je isplata regresa predviđena, jednim delom vršena, a ostala neizmirena u utvrđenim iznosima. Uz shvatanje o pravu na korišćenje godišnjeg odmora kao neotuđivom pravu, kojeg se zaposleni ne može odreći jer bi to bilo u suprotnosti sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava RS i uslovima koji se nisu stekli za punovažnost odricanja od potraživanja u smislu člana 344. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je ocenio da pravno dejstvo ne proizvodi potpisana izjava tužioca da on nema nikakvo potraživanje od tuženog po osnovu zarade, naknade zarade, naknade troškova ishrane i regresa za godišnji odmor. Takva izjava, kod prestanka radnog odnosa, ne odražava volju titulara da se odriče tačno određenog potraživanja, zbog neopredeljenosti po osnovu i visini. Taj sud je u vidu imao i propuste tuženog kao poslodavca u odnosu na akte i evidencije koje nije doneo odnosno vodio, te neispunjenje obaveza propisanih članom 122. stav 1. Zakona o radu, pa je o iskorišćenosti godišnjeg odmora u celosti od strane zaposlenog, zaključio na osnovu dostupnih činjenica i pokazatelja. Pri tom, sud pribegava metodu da po činjenici da je poslodavac isplatio zaposlenom deo regresa u određenoj godini, smatra dokazanim da je zaposleni u toj godini koristio godišnji odmor u punom trajanju, dokaznu vrednost pridaje iskazima svedoka koji su potvrdili tačnost tužiočevih navoda i utvrđuje činjenice relevantne za primenu materijalnog prava. Sa takvim pristupom, kao odgovarajućim prema sadržini spora, prvostepeni sud je postupio u skladu sa pravilima o teretu dokazivanja.

Drugostepeni sud nije prihvatio zaključak prvostepenog suda, smatrajući da je zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava, da se relevantne činjenice da li je zaposleni iskoristio godišnji odmor i u kom obimu, mogu utvrditi jedino na osnovu pisanih dokaza, evidencije o radnom vremenu zaposlenih, da u konkretnom slučaju ne postoji dokaz o vremenu korišćenja godišnjeg odmora i da je pogrešan zaključak suda da je moguće na osnovu iskaza svedoka izvesti zaključak o postojanju tih relevantnih činjenica za odluku u ovoj pravnoj stvari. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je pobijana odluka drugostepenog suda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Do pogrešne primene materijalnog prava, donošenjem odbijajuće odluke o tužbenom zahtevu, dovelo je pogrešno shvatanje drugostepenog suda kojim se u osnovi krši princip da poslodavac iz posledice sopstvenog propuštanja ne može crpeti korist u odnosu na zaposlenog odnosno bivšeg zaposlenog.

Upitno ne može biti da tuženi kao poslodavac snosi odgovornost zbog nepostojanja evidencije korišćenja godišnjih odmora, u primenjenoj organizaciji rada, opisanoj od strane saslušanih lica. Tužiocu se ne može na teret stavljati odsustvo pisanog dokaza o iskorišćenosti godišnjeg odmora. Takođe, nije prihvatljivo ni gradiranje dokaznih sredstava po formi u smislu rangiranja dokazne snage isprava i saslušanja svedoka. Ovo pogotovo u sporu iz odnosa nejednakosti stranaka, s jedne strane zaposlenog, s druge strane poslodavca, te po prirodi stvari razumljivog ograničenja zaposlenog odnosno bivšeg zaposlenog kao slabije strane, da predlaže ona dokazna sredstva koja su mu realno dostupna, kao što je saslušanje svedoka, u situaciji kada poslodavac ne raspolaže ili ne prilaže pismenu ispravu u vidu izvoda iz evidencije o korišćenju godišnjeg odmora. Iz iznetih razloga, pristup drugostepenog suda nije pravilan u oceni o uticaju utvrđenih činjenica na ocenu o osnovanosti tužbenog zahteva.

U konkretnom slučaju, tužilac ne tvrdi da je uskraćen u pravu na korišćenje godišnjeg odmora, već tvrdi da se tim pravom koristio ali da mu tuženi nije isplatio pripadajuću naknadu za regres za korišćenje godišnjeg odmora, u skladu sa ugovorom o radu i Zakonom o radu, u tri uzastopne godine. To se i pokazalo tačnim, po utvrđenju prvostepenog suda zasnovanom na veštačenju i pravilnoj oceni o dokazanosti činjenica bitnih za ostvarenje potraživanja iz radnog odnosa. Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilnu odluku prvostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva, zasnovanu na pravilnoj primeni člana 118. stav 1. tačka 6. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' 24/05, 61/05 i 54/09), koji je bio na snazi u vreme nastanka spornog odnosa.

Tužilac je stekao pravo na isplatu potraživanja iz radnog odnosa, čiju isplatu je osnovano zahtevao u sudskom sporu. Stoga, tužilac ostvaruje pravo i na naknadu troškova postupka, kako je određeno prvostepenom presudom, u skladu sa odredbama člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP. U reviziji je stavljen zahtev za naknadu troškova za sastav revizije. Tužiocu za sastav revizije pripada 12.000,00 dinara. Na osnovu člana 165. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio o troškovima revizijskoj postupka.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić