U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac i Jelene Borovac, članova veća, u parnici tužilaca I.S. iz S., J.Č. iz S., S.K. iz sela Ž., K.S., S.M. i M.J., svih iz sela A., M.A. iz Ž. i M.Č. iz S., čiji je zajednički punomoćnik advokat S.N. iz V., protiv tuženog PD K.I. DOO iz B.– Z., čiji je punomoćnik advokat D.A. iz S., radi isplate, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 br.4373/14 od 23.01.2015. godine, u sednici održanoj 24.02.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4373/14 od 23.01.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Surdulici P1 br.1233/13 od 05.09.2014. godine, stavom I izreke, usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca i tuženi obavezan da im na ime razlike između isplaćene i tražene otpremnine, odnosno manje isplaćene otpremnine, isplati pojedinačno označene novčane iznose u rasponu od 121.341,86 dinara do 1.103.308,36 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 27.12.2006. godine do isplate. Stavom II izreke tuženi je obavezan da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.744.654,00 dinara.

Pavnosnažnom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž br.4373/14 od 23.01.2015. godine, preinačena je navedena prvostepena presuda tako što su odbijeni tužbeni zahtevi tužilaca kojim su tražili da im tuženi isplati manje isplaćenu otpremninu u iznosima označenim stavom I izreke presude, a tužioci su obavezani da tuženom naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 516.750,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14) koji se u ovom parničnom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilaca nije osnovana. Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bez uticaja je revizijski navod tužilaca da je donošenjem pobijane presude učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP jer se revizija ne može izjaviti iz ovog razloga na osnovu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili radnici kod tuženog do 31.12.2006. godine, kada su im na osnovu rešenja tuženog donetih 27.12.2006. godine, otkazani ugovori o radu zbog prestanka potrebe za njihovim radom usled organizacionih i ekonomskih promena prema Programu rešavanja viška zaposlenih kod tuženog od 05.12.2006. godine. U skladu sa ovim programom, tuženi je tužiocima isplatio otpremninu u visini jedne bruto zarade za svaku godinu radnog staža, pod kojom se podrazumeva prosečna zarada zaposlenog isplaćena u periodu oktobar-decembar mesec 2005. godine, u visini propisanoj članom 9. navedenog programa tuženog, što je konstatovano u rešenjima o otkazu. Svi tužioci su potpisali izjave kojim su prihvatili da im radni odnos prestane iz razloga predviđenog članom 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, pod uslovom da im se isplati otpremnina utvrđena članom 9. programa tuženog od 05.12.2006. godine, koja im je i isplaćena u toj visini. Tužioci nisu tražili poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, niti poništaj pismenih izjava kojim su prihvatili isplatu otpremnine na način predviđen programom tuženog iz decembra meseca 2006. godine; a koje su im isplaćene pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu. Tužiocima su isplaćeni iznosi otpremnine u visini predviđenoj tačkom 9. Programa tuženog od 05.12.2006. godine, koja je veća od one koja je propisana članom 158. stav 1. Zakona o radu. Pre toga je kod V. AD S. čiji su tužioci bili radnici i akcionari, došlo do promene osnivača sa udelom od 100% na osnovu ponude ponuđača K.L.R. iz F. za otkup akcija, nakon čega je u registru subjekata registrovana promena navedenog privrednog subjekta u pogledu forme i naziva, kao ovde tuženi. Navedena francuska firma je radnicima V. AD S. kao akcionarima dala ponudu za otkup akcija od 25.03.2005. godine, u kojoj u tački 9.1. je ponudila svakom zaposlenom koji je proglašen tehnološkim viškom, isplatu otpremnine u iznosu poslednje primljene bruto mesečne plate po godini staža, a za zaposlene sa stažom do šest godina, otpremninu od šest poslednjih primljenih bruto mesečnih plata. Tokom te 2005. godine veći broj radnika V. AD je bio proglašen tehnološkim viškom i njima je isplaćena otpremnina u visini iz tačke 9.1. ponude za preuzimanje akcija od 25.03.2005. godine. Tužioci u ovom sporu traže razliku između iznosa primljenih otpremnina obračunatih u skladu sa članom 9. Programa tuženog od 05.12.2006. godine i visine otpremnine predviđene u tački 9.1. ponude za preuzimanje akcija od 25.03.2005. godine; u visinama utvrđenim nalazom i mišljenjem veštaka, koji predstavljaju visinu njihovih pojedinačnih tužbenih zahteva.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbene zahteve tužilaca zaključujući da su tužioci kao radnici i akcionari tadašnjeg V. AD iz S. prihvativši otkup akcija prihvatili i ponudu o visini otpremnine utvrđene tačkom 9.1. ovog programa, smatrajući da je na taj način došlo do saglasnosti volja u njihovom ugovornom odnosu, prihvatom učinjene opšte ponude u smislu članova 32. i 33. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO).

Drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužilaca zaključujući da se ovaj radni spor sa aspekta primene materijalnog prava razrešava primenom odredbi Zakona o radu, s obzirom da je tužiocima otpremnina isplaćena u postupku proglašenja za tzv. tehnološki višak donošenjem rešenja o otkazu ugovora o radu na osnovu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, broj 24/05, sa izmenama). Članom 158. stav 1. ovoga zakona, propisana je visina otpremnine koju je poslodavac dužan da isplati radniku u ovakvom slučaju otkaza ugovora o radu, koja ne može biti manja od zbira trećine zarade za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu prvih deset godina i četvrtine za svaku narednu godinu preko deset godina provedenih u radnom odnosu kod poslodavca. Kako je tuženi isplatio tužiocima otpremnine u iznosima koji su veći od otpremnine propisane citiranom zakonskom odredbom i to u visini propisanoj članom 9. Programa rešavanja viška zaposlenih od 05.12.2006. godine, to je drugostepeni sud pravilno našao da tužiocima zato ne pripada tražena razlika novčanih iznosa, u obimu većem od onog koji je propisan zakonom i opštim aktom poslodavca.

Upravo iz izloženih razloga pravilnog pravnog stanovišta drugostepenog suda: da je tužiocima kojima su otkazani ugovori o radu u postupku rešavanja viška zaposlenih po programu tuženog od 05.12.2006. godine, isplaćena otpremnina u visini utvrđenoj tačkom 9. ovog programa, a svakako preko visine otpremnine koja se utvrđuje prema članu 158. Zakona o radu; nisu osnovani njihovi revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava jer su oni sa tuženim zasnovali ugovorni odnos u postupku prodaje akcija ponudom navedene francuske firme od 25.03.2005. godine i da zato ovaj njihov sporni pravni odnos treba razrešiti primenom instituta prihvata opšte ponude na osnovu odredbi ZOO.

Pravilno je odlučeno i o troškovima postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija

Predrag Trifunović,s.r.