Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/2014 ), Vrhovni kasacioni sud je našao:

Revizija je neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koje ukazuje sadržaj revizije, s obzirom da drugostepena presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, već sadrži jasne razloge u pogledu bitnih činjenica koje nisu protivurečne sa činjeničnim stanjem.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilja je dana 01.11.2010.godine zaključila ugovor o radu sa tuženim na određeno vreme radi zamene privremeno odsutnog radnika do njenog povratka i raspoređena je za obavljanje poslova „kafe kuvarice-kurira“. Dana 01.02.2011. godine tužilja je sa tuženim zaključila novi ugovor o radu i zasnovala radni odnos na određeno vreme u trajanju od 3 meseca zbog povećanog obima posla počev od 01.02.2011.godine do 30.04.2011.godine i raspoređena na poslove „poslovnog sekretara“. Dana 29.04.2011.godine tužilja sa tuženim zaključuje novi ugovor o radu radi zamene privremeno odsutnog radnika do njegovog povratka sa rada, počev od 01.05.2011.godine i raspoređena je na poslove „poslovnog sekretara“. Po ovom ugovoru tužilji je prestao radni odnos kod tuženog dana 31.12.2011.godine. Ugovorom o radu, zaključenog dana 12.12.2011.godine tužilja je zasnovala novi radni odnos, radi zamene privremeno odsutnog radnika na poslovima „kafe kuvarice-kurira“, da bi dana 06.01.2012.godine počev od 01.01.2012.godine ponovo zaključila ugovor o radu na određeno vreme radi zamene privremeno odsutnog radnika na poslovima „poslovnog sekretara“ koji joj je prestao sa danom 02.04.2012.godine. Dana 03.04.2012.godine tužilja je sa tuženim zaključila ugovor o radu na određeno vreme, zbog povećanog obima posla dok za to postoji potreba i raspoređena je na poslove „saradnika za poslove pisarnice“ koje je obavljala do 01.08.2012.godine, kada je zbog porodiljskog odsustva upućena na korišćenje godišnjeg odmora do donošenja rešenja broj 1304 od 28.08.2013.godine, kojim joj je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za povećanim obimom posla na osnovu člana 175. stav 1. tačka 1. Zakona o radu sa danom 04.09.2013.godine. Tuženi je za 2013.godinu tužilji omogućio korišćenje godišnjeg odmora, a koji je ista na osnovu rešenja koristila počev od 01.08.2013.godine do 04.09.2013.godine. Po poslednjem zaključenom ugovoru o radu kojim je zasnovala radni odnos na određeno vreme kod tuženog od 03.04.2012.godine tužilja je obavljala poslove „saradnika u pisarnici“, a u periodu od 28.05.2012.godine do 01.08.2012.godine,bila privremeno sprečena za rad, a od 01.08.2012.godine do 01.08.2013.godine koristila je porodiljsko odsustvo. Inače, tužilja je na poslovima kafe kuvarice – kurira zamenjivala kafe kuvaricu N.M., a J.U. na poslovima „poslovnog sekretara“. Radni odnos na poslovima „saradnika u pisarnici“ zasnovala je zbog povećanog obima posla u pisarnici i pripreme za državnu revizorsku kontrolu koji obim poslova je prestao sa odlaskom tužilje na porodiljsko odsustvo počev od 01.08.2012.godine i nakon odlaska na porodiljsko odsustvo tuženi nije angažovao drugo lice za rad u pisarnici.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužilje kako osnovni za poništaj rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa tužilje broj 1304 od 28.08.2013.godine i vraćanje na poslove koje je obavljala pre otkaza ugovora o radu, kao i eventulani tužbeni zahtev kojim je tražila da se utvrdi da je njen radni odnos koji je zasnovala zaključenjem ugovora o radu broj 78 od 01.02.2011.godine je prerastao u radni odnos na neodređeno vreme.

Naime, odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 i 54/09-važeći propis u vreme donošenja osporenog rešenja) propisani su slučajevi kada je moguće zasnovati radni odnos čije je trajanje unapred određeno i to kada su u pitanju sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećani obim posla koji traje određeno vreme i slično, i za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12. meseci. Stavom 2. navedenog člana Zakona propisano je da se pod prekidom ne smatra prekid kraći od 30 radnih dana, dok je stavovima 3. i 4. propisano da radni odnos na određeno vreme radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog može se zasnovati do povratka privremeno odsutnog zaposlenog, a radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje 5 radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan. Polazeći od navedene odredbe zakona, a imajući u vidu utvrđenu činjenicu da je tužilja u ovom slučaju počev od 01.11.2010.godine do odlaska na porodiljsko odsustvo 01.08.2012.godine bila u radnom odnosu na određeno vreme po više sukcesivnih ugovora na različitim poslovima i po različitim osnovima, bez da je nakon isteka roka na koji su isti zaključeni nastavila da radi duže od 5 radnih dana Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu bili ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa tužilje zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme u smislu navedenog člana 37. stav 4. Zakona o radu.

Naime, poslodavac i zaposleni, za obavljanje određenih poslova mogu više puta zasnivati radni odnos na određeno vreme s tim što ukupno trajanje radnog odnosa na određeno vreme po sukcesivnim ugovorima ne može u kontinuitetu, odnosno bez prekida biti duži od 12 meseci. Kod računanja ovog roka kako to zaključuje i drugostepeni sud sabira se trajanje svakog radnog odnosa na određeno vreme, s tim što njihov zbir ne može da iznosi više od zakonom dozvoljenog. Tužilja je u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog bila neprekidno, ali po različitim osnovima i na različitim poslovima (kafe kuvarice-kurira, poslovnog sekretara, saradnika u pisarnici), u trajanju dužem od 12 meseci, koja okolnost nije dovoljna da ovako zasnovan radni odnos na određeno vreme preraste u radni odnos na neodređeno vreme. Poslove koje je tužilja obavljala trajali su određeno vreme, a i sama tužilja je znala pod kojim uslovima i na koji način zaključuje radni odnos, odnosno da ugovor o radu zasniva na određeno vreme, kao i osnov zasnivanja tog radnog odnosa, čemu se nije protivila. Ona je bila angažovana po različitim osnovima na određeni vremenski period i po isteku roka za koji je bio zasnovan radni odnos, svaki od radnih odnosa je tužilji prestajao, sa čime je tužilja bila upoznata. Osim toga, nakon donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa tuženi sa drugim licem nije zaključio ugovor o radu za obavljanje poslova saradnika u pisarnici, radi kojih je tužilja bila zasnovala radni odnos zbog povećanog obima posla, pa po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda radi se o poslovima koji su po svojoj prirodi takvi da su trajali određeno vreme, da je tuženi sa tužiljom zasnivao radni odnos na određeno vreme u skladu i na način propisan zakonom, čije trajanje je bilo određeno prestankom potrebe za povećanim obimom posla. Takođe tuženi je u svemu postupio saglasno članu 187. stav 2. Zakona o radu, jer je tužilji omogućio korišćenje porodiljskog odsustva i na taj način produžio radni odnos tužilje zasnovan na određeno vreme do isteka prava na porodiljsko odsustvo i po iskorišćenom godišnjem odmoru, a u skladu sa ovom odredbom.

Neosnovano se revizijom osporava pravilnost pobijane odluke, ukazujući na zloupotrebu prava od strane tuženog, jer sa razloga da je radni odnos tužilji na određeno vreme radi obavljanja poslova poslovnog sekretara trajao najmanje 14 meseci, odnosno u periodu od 01.02.2011.godine pa sve do 02.04.2012.godine. Ovo stoga što je tužilja ugovorom o radu od 12.12.2011.godine zasnovala radni odnos sa tuženim radi zamene privremeno odsutnog radnika na poslovima kafe kuvarice; poslove radnog mesta poslovnog sekretara obavljala je zbog povećanog obima posla u periodu od 01.02.2011.godine do 30.04.2011.godine, a u svim ostalim slučajevima tužilja je radni odnos na određeno vreme kod tuženog zasnovala radi zamene privremeno odsutnog radnika, što znači da je radni odnos tužilje zasnovan na određeno vreme prestao istekom roka na koji je zasnovan saglasno članu 37. stav 1. Zakona o radu i kako je isti zasnivan po različitim osnovima neosnovano se revizijom ukazuje da je nakon isteka roka od 12 meseci tuženi na istim poslovima morao sa tužiljom zaključiti ugovor o radu na neodređeno vreme.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno drugostepeni sud odbio da utvrdi da je radni odnos tužilje na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme i odbio da se poništi rešenje o prestanku radnog odnosa kao i tužbeni zahtev za reintegraciju.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je odluka o troškovima parničnog postupka doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. ZPP.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 161. stav 1. u vezi člana 150. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 405. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević,s.r.