U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Marine Milanović, predsednika veća, Vesne Stanković i Jelene Ivanović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragiša Šćekić, advokat iz ..., protiv tuženog „Zoran Reisen“ DOO iz Ribara, čiji je punomoćnik Aleksandar Janković, advokat iz ..., radi isplate uvećane zarade za prekovremeni rad, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 614/20 od 16.12.2020. godine, na sednici održanoj 08.09.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 614/20 od 16.12.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Jagodini, presudom P1 7/2017 od 16.07.2018. godine, odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tuženi da isplati tužiocu na ime uvećane zarade za prekovremeni rad, za period od 21.09.2009. godine do 10.05.2011. godine, iznos od 116.596,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne novčane iznose i da na iste iznose uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje Beograd, Filijala Ćuprija, u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja (sve bliže određeno u stavu prvom izreke). Obavezao je tužioca da isplati tuženom na ime troškova parničnog postupka iznos od 160.650,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav drugi izreke).

Apelacioni sud u Kragujevcu, presudom Gž1 614/20 od 16.12.2020. godine, ukinuo je presudu Osnovnog suda u Jagodini P1 7/2017 od 16.07.2018. godine (stav prvi izreke). Usvojio je tužbeni zahtev tužioca, tako što je obavezao tuženog da isplati tužiocu na ime uvećane zarade za prekovremeni rad za period od 21.09.2009. godine do 10.05.2011. godine, iznos od 116.596,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno određene novčane iznose i da na iste iznose izvrši na ime tužioca uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje Beograd, Filijala Ćuprija, u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom izvršenja (sve bliže određeno u stavu drugom izreke). Obavezao je tuženog da isplati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 219.996,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom izvršenja (stav treći izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3, a u vezi člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - US, 74/13 - US, 55/14, 87/18 i 18/20) i ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 408. ZPP. U reviziji se ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 8. i 231, a u vezi člana 374. stav 1. ZPP, učinjenih u postupku pred drugostepenim sudom. Međutim, prema oceni ovog suda, u tom delu navodima revizije se ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog i obavljao poslove vozača i konduktera na osnovu ugovora o radu zaključenog 15.04.2011. godine, između parničnih stranaka, sa punim radnim vremenom u trajanju od 40 časova nedeljno. U spornom periodu, tužilac je pored ugovorenog radnog vremena (u trajanju od 40 časova nedeljno), radio (kao i drugi zaposleni vozači kod tuženog) i svake subote u mesecu, kao i svake druge nedelje u mesecu. Tužilac je prema sopstvenoj evidenciji, radom svake subote u mesecu, kao i svake druge nedelje u mesecu, ostvario u utuženom periodu, sate prekovremenog rada, koje mu tuženi nije platio. Tuženi nije dostavio evidenciju o prisutnosti na radu tužioca, kao ni putne naloge za rad tužioca u utuženo periodu. U utuženom periodu kod tuženog je bio u primeni Pravilnik o radu od 01.01.2006. godine, kojim je propisano da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu (član 23.) i da procenat uvećanja iznosi 26% od osnovice (član 17.) Ovaj pravilnik je bio u primeni do 01.04.2011. godine, kada je stupio na snagu novi Pravilnik o radu, koji pored ostalog propisuje, da se šefu saobraćaja dostavlja izveštaj o prekovremenom radu najkasnije u roku od sedam dana od obavljenog prekovremenog rada (član 20.) kao i da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu između ostalog i za planirani prekovremeni rad 26% od osnovice (član 36.). Sud je iz iskaza tužioca utvrdio, da su svi zaposleni vozači kod tuženog u utuženom periodu radili kao i tužilac, svake subote u mesecu, kao i svake druge nedelje u mesecu, prema unapred od strane nadređenih, pripremljenim i objavljenim rasporedima rada i da niko od zaposlenih vozača, kao ni tužilac, nije dostavio izveštaj o tako obavljenom prekovremenom radu šefu saobraćaja, u smislu člana 20. Pravilnika o radu tuženog iz 2011. godine. Na osnovu veštačenja o strane veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina potraživanja tužioca i to za rad u trajanju od po osam sati rada svake subote i svake druge nedelje u mesecu za utuženi period, na osnovu evidencije tužioca (tužba je podneta 21.09.2012. godine).

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca, iz razloga što osnovanost tužbenog zahteva nije dokazana, s obzirom na to da je na tužiocu teret dokazivanja spornih činjenica.

Drugostepeni sud je nakon održane rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje i zaključio da je tužilac dokazima kojima je raspolagao – sopstvenom evidencijom o obavljenom prekovremenom radu i iskazima saslušanih svedoka i zaposlenih kod tuženog, da su vozači kod tuženog radili svake subote i svake druge nedelje u mesecu po rasporedu svojih pretpostavljenih, dokazao činjenice na kojima zasniva pravo na uvećanu zaradu za rad obavljen u dužem trajanju od ugovorenog, odnosno od 40 časova nedeljno i to za prekovremeni rad obavljen subotom i u toku dve nedelje u mesecu u trajanju od po osam sati. Tuženi koji je u toku postupka osporavao tužbeni zahtev tužioca ističući da je u utuženom periodu tužilac radio samo redovno radno vreme, na ove svoje navode nije pružio dokaze, ni evidencijom o prisutnosti na radu tužioca, ni putnim nalozima, ni rešenjima o korišćenju godišnjeg odmora ili nekim drugim dokaznim sredstvom. U ovakvoj situaciji, a imajući u vidu da je dužnost tuženog kao poslodavca da vozačima organizuje rad tako da se on obavlja u skladu sa zakonom, da vodi evidenciju o njihovoj prisutnosti na radu, kao i da čuva putne naloge određeno vreme, a što on sve nije uradio, usvojio je tužbeni zahtev tužioca. Takođe po stavu suda tužilac ne može da izgubi zakonom propisanu uvećanu zaradu zbog propusta tuženog da uredno evidentira radno vreme zaposlenog.

Prilikom donošenja pobijane odluke, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Odredbom člana 50. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005...54/09), propisano je da puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ako ovim zakonom nije drukčije određeno. Članom 53. istog zakona, bilo je propisano da je na zahtev poslodavca, zaposleni dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla, i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (prekovremeni rad), kao i da prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno, niti duže od četiri sata dnevno po zaposlenom. Članom 108. stav 1. tačka 3. istog zakona, propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktima i ugovorom o radu za prekovremeni rad najmanje 26% od osnovice.

Prema navedenim odredbama zakona, da bi za prekovremeni rad postojala obaveza poslodavca da zaposlenom isplati uvećanu zaradu, potrebno je da je zaposleni ostajao da prekovremeno radi na zahtev poslodavca i da je duže ostajanje na poslu redovan način rada kod poslodavca u određenom periodu. Samim tim, zaposleni koji pred sudom dokazuje svoje pravo na isplatu uvećane zarade za prekovremeni rad, treba da dokaže da je radio duže od propisanog radnog vremena, da njegovo ostajanje na radu ima karakter prekovremenog rada, kao i visinu novčanog iznosa koji mu duguje poslodavac na ime uvećane zarade za prekovremeni rad. U dokazivanju prekovremenog rada i broja prekovremenih radnih sati, u nedostatku pisanih dokaza sud ceni iskaze tužioca i svedoka, odnosno drugih zaposlenih lica. Znači, da bi se određeni rad koji je duži od punog radnog vremena mogao smatrati prekovremenim radom, potrebno je da budu ispunjeni uslovi, pa između ostalog da se on obavlja po zahtevu poslodavca, bilo pisanom ili usmenom, a ne po inicijativi zaposlenog. U konkretnom slučaju, tužilac je radio duže od punog radnog vremena obavljajući posao po rasporedu svog poslodavca, što znači da nije po svojoj odluci i volji radio prekovremeno, već je to činio po nalogu nadređenog. Takođe, udovoljavajući zahtevima posla za koji ga je tuženi angažovao, tužilac je ostvario sate prekovremenog rada imajući u vidu način rada kod tuženog (svake subote i svake druge nedelje) što proizlazi iz evidencije koju je vodio tužilac i iz iskaza drugih zaposlenih. Tuženi sa druge strane u spornom periodu nije vodio svoju evidenciju, odnosno istu nije dostavio, niti je na drugi način dokazao da tužilac na ovaj način nije obavljao rad, u utuženom periodu. Iz navedenih razloga, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava usvojio tužbeni zahtev, a navodi tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

Takođe, suprotno navodima revizije, pravilno je u pobijanoj odluci primenjena odredba člana 231. ZPP i u vezi s tim pravilno utvrđeno činjenično stanje, jer je tužilac dokazima kojima je raspolagao dokazao činjenicu da je ostvario prekovremeni rad s obzirom na način rada kod tuženog, a za suprotno (da prekovremenog rada nije bilo, odnosno da je tužilac rad obavljao u okviru ugovorenog radnog vremena) tuženi nije izneo činjenice, niti predložio dokaze u smislu člana 228. ZPP.

Sa iznetih razloga primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić