.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1037/2015
24.02.2016. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac i Jelene Borovac, članova veća, u sporu tužilje M.M. iz Č., čiji je punomoćnik M.N., advokat iz Č., protiv tuženog Z. g. – Z. DOO za proizvodnju i promet robe na veliko i malo iz B., koju zastupa A.I., advokat iz B., radi ocene zakonitosti otkaza ugovora o radu i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 757/14 od 02.12.2014. godine, u sednici održanoj 24.02.2016. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 757/14 od 02.12.2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 757/14 od 02.12.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Čačku P1 108/11 od 18.11.2013. godine u stavu prvom izreke, kojim je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog broj 728 od 01.12.2010. godine i tuženi obavezan da tužilji umesto vraćanja na rad, na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, isplati 77.064,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.09.2013. godine do isplate.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud ispitao je pobijanu presudu primenom čl. 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu čl. 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14) i našao da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda iz čl. 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz čl. 361. stav 2. tačka 12. ZPP (pogrešno označena kao čl. 374. stav 2. tačka 12. važećeg ZPP) na koju revident ukazuje. Nižestepene presude su jasne, obrazložene i neprotivrečne. Sadrže sve razloge o odlučnim činjenicama. Nema ni bitne povrede iz čl. 361. stav 1. ZPP, učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, na koju se u reviziji samo formalno ukazuje.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je po ugovoru o radu od 07.06.2007. godine sa istim datumom kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme na radnom mestu prodavca u prodajnom objektu tuženog D. u Č.. Rešenjem od 01.12.2010. godine tuženi joj je otkazao ugovor o radu zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je raspoređena usled smanjenja obima posla. U izreci pobijanog rešenja konstatovano je da tužilji radni odnos prestaje 10.12.2010. godine, a da će joj pre otkaza biti isplaćena otpremnina u skladu sa članom 158. Zakona o radu i čl. 75. Pravilnika o radu, kao i neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja. Prema razlozima iz pobijanog rešenja, odlukom poslodavca broj 727 od 01.12.2010. godine utvrđeno je da je prestala potreba za obavljanjem poslova na kojima je tužilja radila, zbog čega je višak zaposlenih na radnom mestu prodavca u prodavnici D. posledica smanjenja obima posla, a taj višak zaposlenih je upravo tužilja.
Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, kada su zaključili da je tužilji nezakonito prestao radni odnos otkazom ugovora o radu i tuženog obavezali da joj umesto vraćanja na rad naknadi štetu zbog nezakonite odluke o prestanku radnog odnosa u dosuđenom iznosu.
U konkretnom slučaju, tužilji je radni odnos prestao otkazom ugovora o radu primenom čl. 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu - zbog postojanja opravdanih razloga koji se odnose na potrebe poslodavca. Radi se o tehnološkim, ekonomskim i organizacionim promenama usled kojih je, u slučaju tužilje, došlo do smanjenja obima posla. Odlukom tuženog od 01.12.2010. godine utvrđeno je da postoji višak zaposlenih i to za jednog zaposlenog na radnom mestu prodavca u prodavnici D. u Č. - tužilju u ovom sporu. Pritom, tuženi nije bio u obavezi da donosi Program utvrđivanja viška zaposlenih prema čl. 153. stav 1. Zakona o radu, ali je, u situaciji kada je poslodavac, zbog smanjenog obima posla, odlučio da smanji broj izvršilaca na određenim radnim mestima na kojima se obavljaju poslovi prodaje, bio u obavezi da primeni kriterijume iz čl. 38. Opšteg kolektivnog ugovora, kao i Pravilnik o radu koji je sam doneo - članovi 68 do 75. Tim odredbama propisani su kriterijumi (osnovni i dopunski) koje poslodavac mora da primeni u slučaju smanjenja broja izvršilaca zbog smanjenog obima posla, pošto prethodno donese odluku o tehnološkim, ekonomskim ili organizacionim promenama. U ovom slučaju, ti kriterijumi nisu primenjeni, odnosno pobijano rešenje sadrži samo paušalne razloge tuženog, na kojima zasniva pobijanu odluku o otkazu ugovora o radu.
Kako je rešenje tuženog kojim je tužilji otkazan ugovor o radu primenom navedenog otkaznog razloga pravilno poništeno kao nezakonito, osnovan je i tužbeni zahtev za naknadu štete, umesto reintegracije, što predstavlja pravnu posledicu nezakonite odluke poslodavca o prestanku radnog odnosa, o čemu je pravilno odlučeno primenom čl. 191. stav 5. Zakona o radu.
U reviziji tuženog, u suštini, ukazuje se samo na bitne povrede, za koje revident tvrdi da su učinjene u prvostepenom i drugostepenom postupku i polemiše sa označavanjem vrednosti predmeta spora; što je bez uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane odluke.
Na osnovu čl. 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Predrag Trifunović, s.r.
