Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 ... 87/18), pa je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povreda iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom, koja bi mogla da utiče na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu na neodređeno vreme, na osnovu ugovora o radu od 01.04.2013. godine, na radnom mestu ... . Pobijanim rešenjem br. ... od 31.12.2016. godine, tužiocu je radni odnos kod tuženog prestao, po sili zakona, zaključno sa 31.12.2016. godine, jer mu je zabranjeno da obavlja poslove na kojima radi. U obrazloženju tog rešenja, tuženi se pozvao na odredbu člana 176. stav 1. tačka 2. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05...32/13), kao i na odredbu člana 8. Zakona o privatnom obezbeđenju (''Službeni glasnik RS'' br. 104/13, 42/15), kojom je propisano da poslove privatnog obezbeđenja mogu vršiti pravna lica, preduzetnici i fizička lica koji imaju licencu za vršenje poslova privatnog obezbeđenja, izdatu od strane ministarstva. Tuženi poslodavac je dana 30.12.2015. godine dostavio tužiocu, zaposlenom, obaveštenje o pravima i obavezama zaposlenih koji obavljaju poslove ... kod poslodavca u vezi potrebe pohađanja stručne obuke, polaganja stručnog ispita i posedovanja licence za vršenje poslova privatnog obezbeđenja, u skladu sa Zakonom o privatnom obezbeđenju, pa je tim obaveštenjem poslodavac ponudio zaposlenom pohađanje stručne obuke radi polaganja stručnog ispita i sticanja licence. Tužiocu je jasno predočeno da je dužan da najkasnije do kraja te godine ispuni uslove za obavljanje poslova na kojima je radno angažovan, a da će tuženi da snosi sve troškove obuke, polaganja ispita i dobijanja licence, kao i da će tužiocu, u slučaju da ne stekne licencu do 01.01.2017. godine, radi odnos po sili zakona prestati. Obaveštenje je zasnovano na Pravilniku o upućivanju zaposlenih na strčnu obuku i regulisanju troškova pohađanja stručne obuke i polaganja stručnog ispita za vršenje poslova privatnog obezbeđenja od 18.12.2015. godine, donetim na osnovu Zakona o privatnom obezbeđenju. Tužilac nije pokazao interesovanje za pohađanje obuke i polaganje ispita radi sticanja licence, a shodno odredbi člana 12.stav 1. Zakona o privatnom obezbeđenju, licenca za vršenje poslova privatnog obezbeđenja može se izdati fizičkom licu koje ima najmanje srednju stručnu spremu, dok tužilac ima završenu samo osnovnu školu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo odbijanjem tužbenog zahteva tužioca.

Odredbom člana 24. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05...75/14), propisani su uslovi za zasnivanje radnog odnosa, odnosno da radni odnos može da se zasnuje sa licem koje ima najmanje 15 godina života i ispunjava druge uslove za rad na određenim poslovima, utvrđene zakonom, odnosno Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova. U smislu odredbe člana 176. stav 1. tačka 2. istog Zakona, zaposlenom prestaje radni odnos, nezavisno od njegove volje i volje poslodavca, ako mu je po odredbama zakona, odnosno pravnosnažnoj odluci suda ili drugog organa, zabranjeno da obavlja određene poslove, a ne može da mu se obezbedi obavljanje drugih poslova, danom dostavljanja pravnosnažne odluke. Odredbom člana 179. stav 1. istog Zakona, propisano je, između ostalog, da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog i to: pod tačkom 1) ako zaposleni nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi. Shodno odredbi člana 180a istog Zakona poslodavac može zaposlenom iz člana 179. stav 1. tačka 1. ovog zakona da otkaže ugovor o radu ako mu je prethodno dao pisano obaveštenje u vezi sa nedostacima u njegovom radu, uputstvima i primerenim rokom za poboljšanje rada, a zaposleni ne poboljša rad u ostavljenom roku.

Zakon o privatnom obezbeđenju u odredbi člana 2.stav 1., propisuje da privatno obezbeđenje obuhvata pružanje usluga, odnosno vršenje poslova zaštite lica, imovine i poslovanja, fizičkom i tehničkom zaštitom, kada ti poslovi nisu u isključivoj nadležnosti državnih organa, kao i poslove transporta novca, vrednosnih i drugih pošiljki, održavanje reda na javnim skupovima, sportskim priredbama i drugim mestima okupljanja građana (redarska služba), koje vrše pravna lica i preduzetnici registrovani za tu delatnost, kao i pravna lica i preduzetnici koji su obrazovali unutrašnji oblik organizovanja obezbeđenja za sopstvene potrebe. U smislu odredbe člana 8.istog Zakona, poslove privatnog obezbeđenja mogu vršiti pravna lica, preduzetnici i fizička lica koja imaju licencu za vršenje poslova privatnog obezbeđenja izdat od strane ministarstva. Shodno odredbi člana 12.istog Zakona, licenca za vršenje poslova privatnog obezbeđenja može se izdati fizičkom licu koje ispunjava opšte uslove za dobijanje svake od utvrđenih vrsta licenci, odnosno koje je, između ostalog, položilo stručni ispit u ministarstvu. Lica koja na dan stupanja na snagu tog Zakona vrše poslove privatnog obezbeđenja moraju ispuniti sve uslove propisane zakonom, dana 01.01.2017. godine.

Tuženi je tužiocu otkazao ugovor o radu, na osnovu odredbe člana 176. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, nalazeći da mu je zabranjeno da obavlja poslove na kojima radi, a da mu se ne može obezbediti obavljanje drugih poslova kod poslodavca. Međutim, u konkretnom slučaju, radi se o otkaznom razlogu propisanim odredbom člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, pošto tužilac nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi. Za taj slučaj, zakon propisuje da poslodavac može zaposlenom iz člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, da otkaže ugovor o radu ili izrekne neku od mera iz člana 179.a) tog Zakona, ako mu je prethodno dao pisano obaveštenje u vezi sa nedostacima u njegovom radu, uputstvima i primerenim rokom za poboljšanje rada, a zaposleni ne poboljša rad u ostavljenom roku.

Sud nije vezan pravnom kvalifikacijom otkaznog razloga, već činjeničnim opisom radnje zaposlenog koje se podvodi pod odgovarajući materijalni propis. U ovom slučaju, činjenični opis radnje sadrži otkazni razlog propisan odredbom 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, imajući u vidu da tužilac nema položen ispit u ministarstvu, zbog čega ne ispunjava uslove propisane Zakonom o privatnom obezbeđenju, za obavljanje poslova fizičko-tehničkog obezbeđenja, a na osnovu ugovora o radu, koji je zaključio sa tuženim, jer ni u roku koji mu je poslodavac ostavio, u svemu na način propisan citiranom odredbom člana 180a Zakona o radu, nije ispunio propisane uslove za obavljanje navedenih poslova.

Navodima revizije tužioca o tome da je u momentu otkaza bilo šest slobodnih mesta na koje je mogao da bude raspoređen i da njemu nijednim zakonskim ili sudskim aktom nije bilo zabranjeno da radi, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Zakon o radu, u slučaju prestanka radnog odnosa zaposlenom iz razloga propisanog odredbom člana 179. stav 1. tačka 1., ne propisuje obavezu poslodavca da, pre donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, preduzme mere zapošljavanja u smislu obezbeđenja obavljanja drugih poslova, odnosno premeštaja na druge poslove, obezbeđenja rada kod drugog poslodavca i druge mere, koje je dužan da sprovede u slučaju kada se radi o prestanku radnog odnosa zaposlenom, na osnovu odredbe člana 176. stav 1. tačka 2. Zakona o radu ili u slučaju postojanja tehnološkog viška kod poslodavca. U toj situaciji nije bitna činjenica da li je poslodavac imao slobodna mesta na koje je mogao da rasporedi tužioca. To što tužiocu nije bilo zabranjeno da radi, u smislu odredbe člana 176. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, pa se tuženi pogrešno pozvao na tu odredbu Zakona pri odlučivanju osporenim rešenjem, nije od uticaja na zakonitost tog rešenja. Iz utvrđenih činjenica na kojima je osporeno rešenje zasnovano sledi da tužilac nije prihvatio ponudu tuženog za pohađanje obuke radi stručnog usavršavanja i sticanja licence iako je blagovremeno upozoren da ne ispunjava uslove propisane Zakonom o privatnom obezbeđenju za obavljanje poslova radnog mesta na kom radi. Kod takvog činjeničnog stanja, sledi da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu, od strane poslodavca, propisani odredbom člana 179.stav 1.tačka 1. Zakona o radu, jer tužilac nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi.

Pošto je tužiocu zakonito prestao radni odnos, nisu ispunjeni uslovi iz člana 191.stav 1. Zakona o radu, za vraćanje tužioca na rad.

Iz navedenih razloga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega je, primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić