Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se u reviziji ukazuje da je u postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u vezi člana 372. stav 2. ZPP, prema kojem se u žalbi ne mogu isticati materijalno pravni prigovori, s obzirom da okolnost da tužilac u roku propisanom posebnim zakonom nije podneo tužbu radi poništaja drugostepene odluke, ne predstavlja materijalno pravni prigovor.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene od 20.09.1988.godine i obavljao je poslove nastavnika mašinske grupe predmeta. Postupajući po zahtevu tužene, Ministarstvo unutrašnjih poslova je 23.07.2013.godine tuženoj dostavilo izveštaj u kojem je navedeno da je tužilac presudom Osnovnog suda u Ćupriji K 87/07 od 26.03.2008.godine osuđivan zbog izvršenja krivičnog dela nasilja u porodici iz člana 194. stav 1. KZ, zbog čega je 13.02.2009.godine platio novčanu kaznu. Na osnovu navedenog izveštaja, VD direktor tužene doneo je rešenje broj 01-1452 dana 31.07.2013.godine, kojim je tužiocu, sa danom 31.07.2013.godine, otkazan ugovor o uređenju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti broj 01-1597/2 od 19.09.2006.godine. Rešenje o otkazu uručeno je tužiocu 02.08.2013.godine i protiv tog rešenja tužilac je podneo prigovor 09.08.2013.godine. Školski odbor tužene je, na sednici održanoj 28.08.2013.godine, doneo odluku broj 01-1642, kojom je odbio prigovor tužioca i potvrdio navedeno rešenje VD direktora tužene o otkazu.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je, u vreme donošenja rešenja o otkazu, nastupila zakonska rehabilitacija tužioca u smislu odredbe člana 98. Krivičnog zakona, te se on ima smatra neosuđivanim licem, zbog čega je došlo do nezakonitog otkaza tužioca od strane tužene, pogrešnom primenom odredbe člana 120. stav 4. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tužene, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi rešenje tužene broj 01-1452 od 31.07.2013. godine i tužilac vrati na rad, imajući u vidu da je predmet tužbenog zahteva samo prvostepena odluka doneta od strane direktora tužene, ali ne i drugostepena odluka doneta od strane Školskog odbora tužene, kao organa upravljanja.

Naime, Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“ br. 72/09 ... ), koji je bio na snazi i u vreme donošenja navedene odluke tužene, propisano je da protiv rešenja o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, zaposleni ima pravo na prigovor organu upravljanja, u roku od 8 dana od dana dostavljanja rešenja direktora (član 145. stav 1. ovog zakona) o kome je organ upravljanja dužan da donese odluku u roku od 15 dana od dana dostavljanja prigovora (stav 2.), a ako ne odluči po prigovoru ili ako zaposleni nije zadovoljan drugostepenom odlukom, zaposleni se može obratiti nadležnom sudu, u roku od 15 dana od isteka roka za donošenje odluke, odnosno od dana dostavljanja odluke (stav 7. istog člana).

Na ovaj način, zakonom je predviđena dvostepenost u postupku odlučivanja o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u ustanovama vaspitanja i obrazovanja, što podrazumeva i odluku o prestanku radnog odnosa-otkazom ugovora o radu. To dalje znači da predmet tužbenog zahteva u sudskom sporu, u cilju zaštite povređenog prava zaposlenog, mora biti konačna odluka poslodavca, odnosno odluka doneta povodom prigovora zaposlenog protiv prvostepenog rešenja (a prvostepeno rešenje samo u slučaju kada poslodavac i po isteku zakonom propisanog roka, ne donese odluku o prigovoru). Pri tom, kada je o prigovoru zaposlenog odlučeno rešenjem nadležnog organa, tada konačnu odluku ne čini samo drugostepena odluka, već i prvostepena koja se njome potvrđuje, jer drugostepeno rešenje konzumira i odluku prvostepenog organa, bez koje ne može ni nastati. Imajući ovo u vidu, predmet zaštite pred sudom moraju biti i prvostepena i drugostepena odluka poslodavca, a presudom o tužbenom zahtevu donosi se jedinstvena odluka, kojom se tužbeni zahtev usvaja ili odbija.

Imajući u vidu navedeno, da je u konkretnom slučaju po prigovoru tužioca, doneta drugostepena odluka, čiji poništaj tužilac nije tražio i koja je i nakon podnošenja ove tužbe ostala u pravnom prometu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev da se poništi samo prvostepeno rešenje.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća–sudija

Milomir Nikolić,s.r.