Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu ..., u pogonu za ... . Dana 08.12.2016. godine upozoren je na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, a zatim mu je rešenjem tuženog od 19.12.2016. godine prestao radni odnos zbog povrede radne obaveze predviđene odredbom člana 179. stav 2. tačka 1. i 5. Zakona o radu. Tužiocu je stavljeno na teret da je nemarno i nesavesno izvršavao svoje radne obaveze, jer nakon obavljenog servisa A2 na vozilu konto 293, nije izvršio kontrolu funkcionisanja poklopca bokseva sa obe strane vozila na kojima je prethodno radio štelovanje. Prema nalogu neposrednog rukovodioca tužilac je odradio servis na vozilu, koji podrazumeva podmazivanje bravica, zamenu amortizera, proveru bokseva, utvrdio da dobro dihtuju i proverio kako poklopci bokseva rade pojedinačno, ali nije iskontrolisao da li se poklopci dodiruju u otvorenom položaju prilikom istovremenog otvaranja. Zbog ovog propusta poklopci bokseva su se oštetili pri redovnoj upotrebi, odmah nakon uključenja vozila u saobraćaj (usled preklapanja i međusobnog udaranja). Kako tužilac prilikom obavljanja posla po nalogu neposrednog rukovodioca nije na pravilan način i do kraja izvršio proveru nakon štelovanja poklopca bokseva, odnosno nije u celini obavio servis na kome je radio, a koji podrazumeva i kontrolu ispravnosti izvedenih radova istovremenim otvaranjem, nižestepeni sudovi su zaključili da u ponašanju tužioca ima nesavesnog i nemarnog izvršavanja radnih obaveza, zbog čega mu je osnovano prestao radni odnos kod tuženog.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani, te da su sudovi pravilno ocenili da opisano ponašanje tužioca prilikom obavljanja posla, predstavlja povredu radne obaveze propisanu odredbom člana 179. stav 2. Zakona o radu, člana 6. stav 1. Kolektivnog ugovora i člana 19. tačka IV Ugovora o radu, iz kojih razloga je tužbeni zahtev tužioca pravilno odbijen u celosti kao neosnovan.

Odredbom člana 179. stav 2. tač. 1. i 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.75/14), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako neavesno ili nemarno izvršava radne obaveze, ili ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.

Odredbom člana 6. stav 1. Kolektivnog ugovora tuženog od 30.07.2014. godine, predviđeno je da se pod neblagovremenim, nesavesnim i nemarnim izvršenjem radnih obaveza smatra izvršenje radnih obaveza, pri čemu zaposleni ne postupa u skladu sa obavezama iz opisa poslova svog radnog mesta, ne pridržava se uputstva za rad u svojoj radnoj jedinici, ne pokazuje uobičajenu pažnju koja se očekuje od prosečnog zaposlenog i ne ponaša se kao dobar domaćin, iako je morao biti svestan štetnih posledica takvog ponašanja.

Saglasno navedenoj zakonskoj odredbi, poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom ako zaposleni učini povredu radne obaveze, pri čemu je teret dokazivanja postojanja činjenica koje formiraju otkazni razlog na strani poslodavca. Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, kao i razloga na kojima je zasnovano rešenje o otkazu ugovora o radu, po oceni Vrhovnog kasacionog suda postojali su opravdani razlozi da se tužiocu otkaže ugovor o radu zbog nesavesnog i nemarnog izvršavanja svojih radnih obaveza. Naime, u konkretnom slučaju, tužilac jeste postupao po radnom nalogu i odradio servis vozila, ali servis podrazumeva i da se na kraju odrađenog posla izvrši kontrola funkcionalnosti i aktivnosti poklopca bokseva, između ostalog i istovremenim otvaranjem na jednoj strani da bi se proverilo da li se poklopci međusobno dodiruju (bez obzira što je prijavljeno da oni samo ne dihtuju), jer to predstavlja deo redovnog servisa koji je tužilac u obavezi da odradi. To što tužilac servis nije odradio na potpun i pravilan način imalo je za posledicu oštećenje bokseva prilikom uključivanja vozila u saobraćaj, pa su neosnovani navodi revizije da nema nemaranog i nesavesnog rada tužioca prilikom obavanja navedenog servisa.

Suprotno navodima revizije, pravilno su sudovi zaključili da je tužilac svojom krivicom učinio povredu radne obaveze koja se ogleda u nemarnom i nesavesnom postupanju prilikom obavljanja posla, jer i iz iskaza samog tužioca proizlazi da se nije setio da i na prethodno opisan način iskontroliše ispravnost izvedenih radova u okviru odrađenog servisa, a iz čega proizlazi da nije postupao u skladu sa obavezama iz opisa poslova svog radnog mesta (servis nije odradio do kraja).

Bez uticaja su navodi revizije da je posao koji je tužilac obavio bez primedbi odobrio i poslovođa, s obzirom da to ne može tužioca osloboditi krivice za nesavesno odrađen rad, već da se eventualno može odnositi na nesavestan rad poslovođe.

Kako je neosnovan tužbeni zahtev za poništaj otkaza ugovora o radu, to je pravilno odbijen i zahtev tužioca za vraćanje na rad, s obzirom na akcesorni karakter tog zahteva.

Iz navedenih razloga, s obzirom da se ostalim navodima revizije osporava utvrđeno činjenično stanje što ne može biti revizijski razlog prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, jer po ovom pravnom leku tužilac nije uspeo.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić