Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3923/2021 od 10.11.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena označena prvostepena presuda u stavu drugom izreke kojim je tužbeni zahtev delimično odbijen. Stavom drugim izreke, po žalbi tuženih preinačena je označena prvostepena presuda u stavovima prvom, trećem i četvrtom izreke, tako što je tužbeni zahtev odbijen. Tužilac je obavezan da naknadi tuženom JP „Resavica“ troškove drugostepenog postupka od 73.330,00 dinara (stav treći izreke), a tuženoj Kompaniji „Dunav osiguranje“ troškove parničnog postupka od 18.332,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate i troškove drugostepenog postupka od 36.665,00 dinara (stav četvrti izreke).

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju i posebnu reviziju, ukazujući na postojanje bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešnu primenu materijalnog prava.

U delu kojim se tužiočevom revizijom pobija drugostepena presuda kojom je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev, revizija je dozvoljena, saglasno odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23).

Ispitujući pobijanu presudu u delu kojim se ona osporava dozvoljenom revizijom (kojim je preinačena prvostepena odluka i tužbeni zahtev odbijen) u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje da su nižestepeni sudovi odlučivali o zahtevu o kom je već pravnosnažno odlučeno i time načinili bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi s članom 294. stav 1. tačka 4. i 359. ZPP. Naime, u ovom postupku je prethodno bila doneta presuda P1 77/2012 od 23.03.2015. godine kojom je u odnosu na sva tri tadašnja tužena (JP „Resavica“, Kompanija „Dunav osiguranje“ i Sindikat JP „Resavica“) bio delimično usvojen tužbeni zahtev konačno postavljen 03.02.2015. godine (čija je visina ostala nepromenjena do pravnosnažnog okončanja ove parnice). Ta presuda postala je pravnosnažna kada ju je Apelacioni sud u Nišu potvrdio presudom Gž1 1228/15 od 15.07.2015. godine kojom je odbio žalbe parničnih stranaka. Međutim, odlukom Ustavnog suda Už 5224/2015 od 27.04.2017. godine usvojena je ustavna žalba Sindikata JP „Resavica“, poništena drugostepena presuda od 15.07.2015. godine i određeno da Apelacioni sud u Nišu donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe protiv prvostepene presude od 23.03.2015. godine, pa je zatim drugostepeni sud (rešenje Gž1 3021/2017 od 04.10.2018. godine) ukinuo prvostepenu presudu u odnosu na sva tri tužena. To znači da nakon toga nije postojao nijedan deo tužbenog zahteva o kome je postojala pravnosnažna presuda (s tim što je kasnije tužilac povukao tužbu u odnosu na tuženi sindikat, što je konstatovano pravnosnažnim rešenjem od 10.05.2019. godine). Zbog toga su neosnovani navodi o tome da su nižestepeni sudovi odlučivali o zahtevu o kom je već pravnosnažno odlučeno.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilac (tada pedesetogodišnjak) je bio zaposlen kao ... kod tuženog JP PEU „Resavica“ iz Resavice, RMU „Soko“ Čitluk – Sokobanja (u daljem tekstu: tuženi poslodavac) i član sindikata tuženog poslodavca - organizatora radničkih sportskih igara u Vrnjačkoj Banji od 08. do 11.09.2011. godine. Sporazumom od 06.05.2011. godine tuženi poslodavac i sindikat tuženog usaglasili su da će se povreda zaposlenog na predstojećim igrama smatrati povredom na radu i da će zaposleni, zbog privremene sprečenosti za rad prouzrokovane ovakvom povredom, imati prava na naknadu u visini od 100% zarade. Bilo je predviđeno da tužilac na tim sportskim igrama igra košarku, ali je na nagovor direktora prihvatio da igra i fudbal za veterane. Tokom fudbalske utakmice 08.09.2011. godine tužiocu je, pri okretu u trku, pukla ahilova tetiva leve noge, o čemu je tuženi poslodavac sačinio i nadležnom Fondu zdravstvene zaštite dostavio izveštaj o povredi na radu. Utvrđeno je da nije bilo nikakvog tužiočevog doprinosa povređivanju niti kakvog grubog kršenja pravila igre ili nepoštovanje sportske discipline. Tužilac je bio na bolovanju do decembra 2011. godine primajući naknadu u visini od 100% svoje zarade.

U momentu tužiočevog povređivanja, tuženi poslodavac je imao zaključena dva ugovora o osiguranju sa tuženom Kompanijom „Dunav osiguranje“ (u daljem tekstu: tužena kompanija), i to po polisi o osiguranju od odgovornosti 00018653-5 važećoj od 01.06.2010. do 01.06.2014. godine i polisi osiguranja od posledica nesrećnog slučaja 19 br. 00567409 važećoj od 01.06.2010. do 01.04.2014. godine. Polisom 00018653-5 je ugovoreno da se osigurava opšta odgovornost kojom je pokrivena: zakonska odgovornost osiguranika za štete usled smrti, povrede tela ili zdravlja, kao i oštećenja ili uništenja stvari trećih lica, odgovornost za štete nastale iz delatnosti osiguranika ili posedovanja stvari i zakonska odgovornost poslodavca za štete koje zaposleni pretrpi na radu ili u vezi s radom. Tužena kompanija je, postupajući po otštetnom zahtevu tužioca iz ovog štetnog događaja, odbila zahtev po osnovu polise broj 00018653-5 uz obrazloženje da povreda nije pokrivena predmetnom polisom jer postoji zakonska odgovornost poslodavca za štetu koju zaposleni pretrpi na radu ili u vezi sa radom, dok je po osnovu polise broj 00567409 isplatila tužiocu 47.095,00 dinara na ime dnevne naknade po članu 18. stav 10. i troškova lečenja po dostavljenim računima u smislu člana 18. stav 13. i za 5% trajnog invaliditeta u smislu člana 213a Opštih uslova za osiguranje lica od posledica nesrećnog slučaja.

Polazeći od izloženog, prvostepeni sud je zaključio da se prisustvo i učešće tužioca na radničkim sportskim igrama smatra radnim angažovanjem tužioca, odnosno obavezom tužioca u vezi s radom, zbog čega je tužiočevo odustvovanje zbog povređivanja na tim igrama i bilo plaćeno u visini 100% njegove zarade, da postoji uzročno-posledična veza između svojstva tužioca kao zaposlenog kod tuženog poslodavca i nastale štete, jer u protivnom tužilac ne bi ni bio učesnik radničkih sportskih igara i samim tim ne bi došlo do njegovog povređivanja kritičnom prilikom, da je trčanje po sportskom terenu i sportska borba u fudbalu opasna delatnost i da je do nastanka štete došlo prilikom obavljanja opasne delatnosti u vezi s radom, pri čemu tuženi poslodavac nije dokazao da je šteta potekla od nekog uzroka koji se nalazio van te delatnosti, a čije se dejstvo nije moglo predvideti ni izbeći ili otkloniti, odnosno da je šteta nastala isključivom radnjom tužioca ili trećeg lica koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti. Čak i kada bi se odgovornost cenila po principu krivice, a ne po principu objektivne odgovornosti, ne bi moglo biti reči o krivici tužioca jer njegova krivica nije dokazana, dok je sa druge strane tuženi poslodavac insistirao da tužilac učestvuje u fudbalskoj utakmici u toku koje je došlo do povređivanja tužioca. U odnosu na tuženu kompaniju sa kojom je tuženi poslodavac imao zaključene polise osiguranja odgovornosti i osiguranja od posledica nesrećnog slučaja, prvostepeni sud je zaključio da postoji odgovornost te tužene upravo po osnovu ugovora o osiguranju i člana 897. Zakona o obligacionim odnosima i da se ona ne može isključiti jer se osigurani slučaj desio – zaposleni je pretrpeo povredu, o čemu mu je izdat izveštaj o povredi na radu za koju odgovara osiguranik-tuženi poslodavac po osnovu objektivne odgovornosti iz vršenja opasne delatnosti i po osnovu krivice. Stoga je prvostepeni sud našao da su oba tužena odgovorna da naknade štetu tužiocu.

Na osnovu nalaza i mišljenja sudskih veštaka odgovarajuće medicinske struke, utvrđeno je da je tužilac zadobio tešku telesnu povredu u vidu kidanja leve ahilove tetive, da je usled te povrede trpeo fizičke bolove (tri sata jake, oko tri nedelje srednje jačine i ukupno oko dva meseca slabije, koje povremeno oseća i nadalje s tim što oni povremeno prelaze u bolove srednje jačine), strah (jak - pet sati ukupno, srednje jačine oko sedam dana i slabiji u naredna tri meseca), i duševne bolove i to zbog naruženosti od 15% koja se ogleda u postojanju ožiljka na levoj nozi i hipotrofiji leve potkolenice i natkolenice (čiji je obim 2 cm manji u odnosu na desnu nogu) i u krivljenju tužioca prilikom dužeg hodanja, kao i zbog 12% umanjenja životne aktivnosti. Primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, tužiocu su dosuđeni iznosi od 100.000,00 dinara za fizičke bolove, 80.000,00 dinara za strah i za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 150.000,00 dinara i naruženosti 80.000,00 dinara, dok je za više traženje zahtev odbijen kao previsoko postavljen i stoga neosnovan. Sud je imao u vidu da je tuženi osiguravač isplatio tužiocu 47.095,00 dinara po osnovu polise osiguranja od posledica nesrećnog slučaja – kolektivno osiguranje zaposlenih na ime naknade za trajni invaliditet od 5% i dnevne naknade za bolovanje i troškove lečenja, ali je zaključio da njime nije obuhvaćena naknada ni materijalne štete koju tužilac potražuje u ovoj parnici ni nematerijalne štete, niti da mu je po polisi osiguranja odgovornosti priznat ni isplaćen bilo koji iznos na ime naknade štete.

Drugostepeni sud je, prihvativši pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, na osnovu odredbe člana 164. Zakona o radu prema kojoj je poslodavac dužan da nadoknadi štetu zaposlenom u skladu sa zakonom i opštim aktom, ako zaposleni pretrpi povredu na radu ili u vezi sa radom i odredbe člana 22. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju kojom je propisano šta se smatra povredom na radu, zaključio da povreda koju je tužilac pretrpeo u konkretnom slučaju nije povreda na radu, te da zbog toga tuženi poslodavac nije u obavezi da naknadi štetu tužiocu.

Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, odnosno da nije primenio sve odredbe materijalnog prava koje je trebalo primeniti u konkretnom slučaju.

Odgovornost poslodavca da naknadi štetu zaposlenom, u skladu sa zakonom i opštim aktom, propisana je odredbom člana 164. Zakona o radu za slučaj da zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom. Povredom na radu, u smislu Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (“Službeni glasnik RS“, br. 34/03... 62/21), smatra se (član 22) povreda osiguranika koja se dogodi u prostornoj, vremenskoj i uzročnoj povezanosti sa obavljanjem posla po osnovu koga je osiguran, prouzrokovana neposrednim i kratkotrajnim mehaničkim, fizičkim ili hemijskim dejstvom, naglim promenama položaja tela, iznenadnim opterećenjem tela ili drugim promenama fiziološkog stanja organizma (stav 1); kao i povreda prouzrokovana na način iz stava 1 ovog člana koju osiguranik – zaposleni pretrpi pri obavljanju posla na koji nije raspoređen, ali koji obavlja u interesu poslodavca kod koga je zaposlen (stav 2); koju osiguranik pretrpi na redovnom putu od stana do mesta rada ili obrnuto, na putu preduzetom radi izvršavanja službenih poslova i na putu preduzetom radi stupanja na rad, kao i u drugim slučajevima utvrđenim zakonom (stav 3); oboljenje osiguranika koje je nastalo neposredno ili kao isključiva posledica nekog nesrećnog slučaja ili više sile za vreme obavljanja posla po osnovu koga je osiguran, ili u vezi s njim (stav 4); kao i povreda prouzrokovana na način iz st. 1. do 4. istog člana koju osiguranik pretrpi u vezi sa korišćenjem prava na zdravstvenu zaštitu po osnovu povrede na radu i profesionalne bolesti (stav 5). Međutim, povredom na radu smatra se, u smislu člana 23. istog zakona, i povreda prouzrokovana na način predviđen u članu 22. ovog zakona koju osiguranici pretrpe učestvujući, između ostalog, i na takmičenju (proizvodnom, sportskom i drugom).

U slučaju privremene sprečenosti za rad prouzrokovane povredom na radu zaposleni ima pravo na plaćeno odsustvo u visini 100% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad, na osnovu Zakona o radu (čl. 77. stav 1, 114. stav 1. i 115), Zakona o zdravstvenom osiguranja važećeg u vreme povređivanja tužioca („Službeni glasnik RS“, br. 107/2005, 109/05, 57/11) kojim je propisano da zaposlenom za vreme privremene sprečenosti za rad pripada naknada zarade ako je privremeno sprečen za rad usled povrede na radu (član 74. u vezi s članom 73).

U konkretnom slučaju, i na osnovu Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik RS“, br. 29 od 17.03.2004. godine) koji je važio u vreme povređivanja tužioca, tužilac je imao pravo na tri radna dana plaćenog odsustva u slučaju učestvovanja na sportskim takmičenjima u ekipama preduzeća, uz saglasnost neposrednog rukovodioca (član 21. tačka 11), pravo na naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada u visini zarade koju bi ostvario da radi (član 53. tačka 2), kao i pravo na naknadu zarade zbog privremene nesposobnosti za rad u visini od 100% koju bio ostvario u mesecu u kom je nastupila privremena sprečenost za rad ako je privremena sprečenost prouzrokovana povredom na radu (član 54. tačka 2). Ako zaposleni pretrpi štetu na radu ili u vezi s radom, preduzeće je dužno da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i ovim kolektivnim ugovorom (član 69).

Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja i citirane odredbe označenih propisa, Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud pogrešno primenio odredbe materijalnog prava kada je zaključio da povreda koju je zadobio tužilac nema karakter povrede na radu ili u vezi s radom u situaciji kada je tužilac pretrpeo štetu učestvujući kao takmičar u radničkim sportskim igrama po nalogu svog poslodavca. Posledično, zbog povrede na radu, odnosno u vezi s radom koju je prilikom radničkih sportskih igara zadobio tužilac za koju odgovara njegov poslodavac, imajući u vidu odredbe ugovora o osiguranju zaključenog između tuženog poslodavca i tužene kompanije i okolnost da isplaćenim iznosom nije obuhvaćena naknada štete koja je predmet tužbenog zahteva, za naknadu štete nastale u konkretnom slučaju u vezi sa radom, solidarno odgovara i osiguravač – tužena kompanija.

U konkretnom slučaju ne bi bio prihvatljiv stav o postojanju posebnog osnova za isključenje odgovornosti za štetu koji se ima razumeti kao pristanak oštećenog, odnosno kao pravila igre ili dozvoljeni rizik, koji bi odricao mogućnost primene opštih pravila o odgovornosti (subjektivnoj ili objektivnoj) za nastupelu štetu, o čemu može biti govora kod profesionalnih sportista koji prihvataju uobičajeni rizik bavljenja određenim sportom, a to znači i posledicu takvih rizika. Sportska aktivnost prilikom koje je tužilac povređen vršena je i u interesu tuženog poslodavca zainteresovanog da među svojim zaposlenima razvije međusobno poverenje, unapredi komunikaciju, poveća angažovanje i motivaciju kako bi se poslovanje zaposlenog i, u krajnjoj liniji, tuženog poslodavca, unapredilo. Zbog toga je bitno različit položaj profesionalnog sportiste i sportiste amatera – zaposlenog. Zbog toga što između zaposlenog i poslodavca postoji odnos subordinacije, izlaganje zaposlenog riziku učešćem u radničkim sportskim igrama ne znači da je on dao svoj pristanak da sam snosi posledice povređivanja, odnosno da se odrekao prava na naknadu štete, jer poslodavac mora biti svestan da je rizik njegovog zaposlenog od povređivanja veći utoliko što je reč o osobi starije dobi koja nije dovoljno pripremljena za vanredni fizički napor koji preduzima.

Budući da u konkretnom slučaju postoji nesumnjiva odgovornost oba tužena za naknadu štete tužiocu, i to odgovornost tuženog poslodavca po osnovu opasne delatnosti i krivice u smislu čl. 164. Zakona o radu i čl. 154. i 174. u vezi sa čl. 173. Zakona o obligacionim odnosima i odgovornost tužene kompanije (osiguravača) po osnovu čl. 939. do 941. istog zakona i ugovora o osiguranju, po kom nije isplaćena tražena naknada štete, tužbeni zahtev tužioca je osnovan u odnosu na oba tužena, čija je obaveza solidarna u smislu člana 414. Zakona o obligacionim odnosima. Pošto je prvostepeni sud pravilno postupio kada je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužene da tužiocu naknade štetu čiju je visinu odmerio pravilnom primenom odredaba člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu trajanje i jačinu straha i fizičkih i duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i naruženosti i vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, drugostepena presuda je preinačena stavom prvim izreke, tako što su žalbe tuženih odbijene i prvostepena presuda potvrđena, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

U preostalom delu pobijane presude kojim je potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu preko dosuđenih iznosa naknade nematerijalne štete, posebna revizija tužioca nije dozvoljena, jer on ne ukazuje na razloge zbog kojih bi se u konkretnom slučaju mogla izjaviti posebna revizija. Reč je o izuzetnom pravnom sredstvu koje se može izjaviti (zbog pogrešne primene materijalnog prava) protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, o čijoj dozvoljenosti odlučuje Vrhovni sud, u skladu sa odredbama člana 404. ZPP u vezi s članom 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23), ceneći potrebu odlučivanja radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Međutim, navodi posebne revizije ne ukazuju na pitanje od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana zbog kojih bi bilo opravdano izuzetno dozvoliti reviziju, već su vezani za konkretnu činjeničnu podlogu i rešavanje spornog odnosa stranaka. Obrazloženje pobijane presude, ne odstupa od odluka nižestepenih sudova i revizijskog suda u tumačenju i primeni materijalnog prava, tako da ne postoji potreba za novim niti ujednačenim tumačenjem prava, pri čemu se ni revident ne poziva na neujednačenu sudsku praksu. Pošto nema razloga koji bi opravdavali odlučivanje o izjavljenoj reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj u tom delu, odlučeno je kao u drugom stavu izreke, na osnovu člana 404. ZPP. U tom delu je revizija nedozvoljena i u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, jer vrednost predmeta spora pobijanog dela drugostepene presude ne prelazi revizijski cenzus iz člana 403. stav 3. ZPP (40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe) pa je odlučeno kao u stavu trećem izreke, na osnovu člana 413. ZPP.

Pošto je tužilac uspeo u postupku po reviziji, stavom četvrtim izreke priznati su mu, primenom člana 165. stav 2. u vezi s čl. 153. stav 1. i 154. ZPP, troškovi koji se odnose na sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, takse za reviziju od 73.330,00 dinara, kao i za odluku po reviziji od 109.995,00 dinara, sve u ukupnom iznosu od 201.325,00 dinara.

Predsednik veća-sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković