Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3911/2021 od 10.09.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Prokuplju P1 138/19 od 08.04.2021. godine u usvajajućem delu stava prvog izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u drugom stavu izreke iste presude i tužena obavezana da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 24.800,00 dinara u roku od 8 dana po prijemu presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju postoje razlozi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene po pitanju primene odredbi materijalnog prava o dospelosti obaveze poslodavca na isplatu novčanog potraživanja koje se ne smatra zaradom zaposlenog i docnji u izvršenju te obaveze.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem VP ... od 07.09.2018. godine priznato je pravo tužioca, ranijeg profesionalnog vojnika na službi u označenoj vojnoj jedinici, na solidarnu pomoć za rođenje deteta u visini prosečne zarade bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike na dan rođenja deteta – ...2016. godine. Istim rešenjem predviđeno je da će isplatu izvršiti računovodstveni centar Ministarstva odbrane na tekući račun tužioca, po priloženoj naredbi za isplatu. Tužilac je označeno rešenje primio 20.09.2018. godine, a 23.04.2019. godine dostavio je tuženoj opomenu kojom je poziva da u roku od 8 dana izvrši svoju obavezu. Tužilac je 15.05.2019. godine, na zahtev donosioca akta od 03.05.2019. godine, obavestio tuženu o broju svog tekućeg računa na koji treba izvršiti uplatu i ostavio mu rok za uplatu od 5 dana. Tužiocu je 07.06.2019. godine (nakon podnošenja tužbe) izvršena isplata priznate solidarne pomoći u iznosu od 43.591,00 dinar.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužena zadocnila sa izvršenjem novčane obaveze utvrđene rešenjem od 07.09.2018. godine i da je zato dužna da plati zateznu kamatu u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima. Po stanovištu sudova, označenim rešenjem nije određen rok za isplatu solidarne pomoći, zbog čega se ima primeniti rok za isplatu zarade predviđen članom 110. Zakona o radu. Zbog toga je, smatrajući da je solidarna pomoć tužiocu trebalo da bude isplaćena do kraja oktobra 2018. godine, obavezao tuženu da plati zateznu kamatu za period od 01.11.2018. godine do dana njene isplate – 07.06.2019. godine.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu pogrešno je primenjeno materijalno pravo.

Odredbom člana 105. stav 4. Zakona o radu, koji se na sporno novčano potraživanje primenjuje supsidijerno (član 2. stav 2.), propisano je da se zaradom smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14., člana 42. stav 3. tačke 4. i 5, člana 118. tačke 1. – 4., člana 119., člana 120. stav 1. i člana 158. tog Zakona. Prema članu 120. tačka 1. tog Zakona, opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć.

Sledstveno izloženom, pravo na solidarnu pomoć koja je tužiocu priznata rešenjem njegovog poslodavca od 07.09.2018. godine ne smatra se zaradom. Zbog toga se na rok za isplatu solidarne pomoći ne može primeniti odredba člana 110. stav 1. navedenog Zakona o rokovima za isplatu zarade. Tužilac je pravo na solidarnu pomoć ostvario po odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe kojim nije propisan rok za njenu isplatu. Rok za isplatu solidarne pomoći nije određen ni rešenjem kojim je tužiocu priznato to pravo. U takvoj situaciji, po shvatanju revizijskog suda, primenjuje se odredba člana 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kada ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze.

U konkretnom slučaju, tužilac je pozvao tuženu na ispunjenje obaveze pismenom opomenom od 23.04.2019. godine u kojoj nije označio broj tekućeg računa na koji treba izvršiti uplatu. Ovaj nedostatak je, po pozivu donosioca akta, ispravio pismenom opomenom od 15.05.2019. godine u kojoj je odredio rok za ispunjenje u trajanju od 5 dana. Protekom tog roka tužena je došla u docnju sa ispunjenjem novčane obaveze i saglasno članu 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima duguje zateznu kamatu od 21.05.2017. godine do dana kada je tužiocu isplatila njegovo novčano potraživanje.

Iz navedenih razloga, tužilac neosnovano potražuje zateznu kamatu za period od 01.11.2018. godine do 20.05.2019. godine, zbog čega je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke.

U preostalom delu, za isplatu zatezne kamate od 21.05.2019. godine do 07.06.2019. godine, pravilno je primenjena odredba člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa članom 324. stav 2. istog Zakona. Nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni odredbe člana 279. Zakona o obligacionim odnosima, jer tužilac ne zahteva zateznu kamatu na dospelu, a neisplaćenu zateznu kamatu, odnosno odredbe člana 295. istog Zakona, jer se ispunjenjem obaveze sa zadocnjenjem ne gasi pravo poverioca na zateznu kamatu.

Stoga je, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić