Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je dostavila odgovor na reviziju tuženog.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), pa je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Tuženi u reviziji ukazuje na bitnu povredu iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, međutim, ta bitna povreda nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi na osnovu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona. Neosnovano tuženi u reviziji ukazuje na prekoračenje tužbenog zahteva u postupku pred drugostepenim sudom u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 3., u vezi člana 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da rešavanje prethodnog pitanja, u smislu odredbe člana 12. Zakona o parničnom postupku, ne predstavlja prekoračenje tužbenog zahteva.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa tuženim zaključila više ugovora o radu na određeno vreme i to: ugovor o radu od 29.08.2014. godine zaključen za rad na radnom mestu ''...'', za period od 01.09.2014. godine do 31.12.2016. godine, sa radnim zadacima i dužnostima bliže navedenim u članu 1.tog Ugovora; ugovor o radu od 01.10.2016. godine za rad na radnom mestu ''...'', za period od 01.01.2017. godine do 31.12.2017. godine, sa istim opisom poslova, kao i u ugovoru o radu od 29.08.2014. godine. U navedenim ugovorima nije posebno navedena svrha zasnivanja radnog odnosa, a tužilja je kod tuženog, na istovrsnim poslovima radila tri godine i četiri meseca. Ugovorom o radu od 25.09.2017. godine, parnične stranke su se saglasile da taj ugovor u potpunosti zamenjuje ugovor o radu od 01.10.2016. godine, a da je zaključen radi usklađivanja sa važećim Zakonom o radu, te da tužilja zasniva radni odnos kod tuženog na određeno vreme radi rada na projektu registrovanog pod br. ..., tako da joj radni odnos traje do 31.12.2017. godine. Rešenjem tuženog od 03.01.2018. godine tužilji je prestao radni odnos na određeno vreme dana 31.12.2017. godine, zbog isteka roka na koji je zasnovan. Tužilja je u toku radnog odnosa kod tuženog radila na različitim projektima i to četiri do pet projekata u toku godine, a uređivala je i web site tuženog i njegovu facebook stranicu. Po prestanku radnog odnosa tužilja je bila bez posla osam meseci, a njene porodične prilike su takve da živi sa majkom koja je teško bolesna.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje odbio, nalazeći da je osporeno rešenje tuženog od 03.01.2018. godine kojim se konstatuje činjenica da je tužilji prestao radni odnos zaključno sa 31.12.2017. godine, deklarativne prirode, budući da je tužilja zasnovala radni odnos kod tuženog radi rada na projektu registrovanog pod brojem ..., u smislu odredbe člana 37. stav 3. tačka 2. Zakona o radu. Shodno tome, po mišljenju prvostepenog suda, radni odnos na određeno vreme tužilji je mogao da traje duže od 24 meseca, a najduže do završetka navedenog projekta. Pri tom, momenat prestanka radnog odnosa nije nužno morao da se poklopi sa momentom završetka navedenog projekta, pa okolnost da je taj projekat nastavljen nakon prestanka radnog odnosa tužilji na određeno vreme, ne čini prestanak radnog odnosa nezakonitim.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave, preinačio prvostepenu presudu, tako što je tužbeni zahtev tužilje usvojio, nalazeći da su se u konkretnom slučaju stekli uslovi iz člana 37.stav 6. Zakona o radu, za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme 08.09.2016. godine, imajući u vidu da je tužilja neprekidno radila kod tuženog duže od dve godine, od zaključenog ugovora o radu na određeno vreme 01.09.2014. godine, na poslovima ''...''. Tužilja je sve vreme obavljala iste poslove u trajanju dužem od tri godine, pa je drugostepeni sud odlučio, kao o prethodnom pitanju, u smislu odredbe člana 12. Zakona o parničnom postupku, da je ona kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme. Pri odlučivanju, drugostepeni sud je imao u vidu navode tuženog da je tužilja bila zaposlena da radi na projektu ..., ali je našao da tuženi za te navode nije pružio dokaze jer nije dostavio ugovore koji se odnose na realizaciju tog projekta, čije trajanje mora biti unapred određeno. Pri tom, prethodno zaključenim ugovorima o radu na određeno vreme od 29.08.2014. godine i od 01.10.2016. godine, nije utvrđen konkretan projekat, odnosno razlog angažovanja tužilje, a tužilja je kod tuženog radila na istovrsnim poslovima preko tri godine. Nakon što je tužilji prestao radni odnos tuženi je na istom radnom mestu zaposlio novo lice, što, po oceni drugostepenog suda, ukazuje na izigravanje zakona i zloupotrebu prava od strane tuženog. Pošto je zaključio da je radni odnos tužilje na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme 08.09.2016. godine, drugostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje da je predmetno rešenje tuženog od 03.01.2018. godine, kojim joj je radni odnos kod tuženog prestao, nezakonito. Na osnovu odredbe člana 191. stav 5. Zakona o radu, drugostepeni sud je zaključio da tužilji pripada naknada štete umesto vraćanja na rad, pa je, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja i to da je ona kod tuženog bila u radnom odnosu tri godine i četiri meseca, kao i godine života tužilje, drugostepeni sud joj je priznao tri zarade na ime naknade štete, imajući u vidu da tuženi nije osporio opredeljenu visinu zarade tužilje.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 37. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05...75/2014), propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom, ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1.). Poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1.ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2.). Izuzetno od stava 2.ovog člana, ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi, između ostalog, pod tačkom 2, za rad na projektu čije je vreme unapred određeno, najduže do završetka projekta, na osnovu stava 4. odredbe člana 37. Zakona o radu. Ako je ugovor na radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koji je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6.). Na osnovu odredbe člana 191 .stav 5. Zakona o radu, propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će, na zahtev zaposlenog, obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godine života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice.

U konkretnom slučaju, tužilja je sa tuženim zaključila ugovor o radu na određeno vreme od 01.09.2014. godine, na poslovima ''...'' u kom nije navedeno da je radni odnos na određeno vreme zasnovala radi rada na konkretnom projektu. Taj ugovor je produžen ugovorom o radu od 01.10.2016. godine, koji je zaključen na određeno vreme do 31.12.2017. godine, pri čemu je tužilja kod tuženog neprekidno radila 40 meseci, odnosno tri godine i četiri meseca, obavljajući iste poslove na više različitih projekata. Pobijanim rešenjem tuženog tužilji je radni odnos prestao zbog isteka vremena na koje je zasnovan, a potom je tuženi, na isto radno mesto, zaposlio novo lice.

Drugostepeni sud je pravilno, kao prethodno pitanje u smislu odredbe člana 12. Zakona o parničnom postupku, rešio pitanje radno-pravnog statusa tužilje kod tuženog, tako što je pravilno zaključio da je radni odnos tužilje na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme 08.09.2016. godine, na osnovu odredbe člana 37. stav 6. Zakona o radu. S tim u vezi, radni odnos tužilje nije mogao da prestane istekom roka na koji je zasnovan, pa je drugostepeni sud pravilno zaključio da je pobijano rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužilje, nezakonito. Posledica nezakonitosti pobijanog rešenja o prestanku radnog odnosa je obaveza tuženog da tužilji naknadi štetu na osnovu odredbe člana 191. stav 5. Zakona o radu.

Navodima revizije tuženog o tome da je tužilja bila angažovana na sprovođenju različitih aktivnosti u okviru projekta ''...'', te da se radi o izuzetku propisanim odredbom člana 37. stav 4. tačka 2. Zakona o radu, kada radni odnos zasnovan na određeno vreme može da traje duže od 24 meseca, odnosno najduže do okončanja konkretnog projekta, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Izuzetak propisan odredbom člana 37. stav 4. tačka 2. Zakona o radu, u kom slučaju ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi za rad na projektu čije vreme je unapred određeno, najduže do završetka projekta, podrazumeva da je tuženi bio dužan da dokaže da je tužilja radila na konretnom projektu čije vreme je unapred određeno, a on tu činjenicu nije dokazao. Pri tom, tužilja se izjasnila, a tuženi nije sporio da je tužilja za sve vreme rada kod njega obavljala iste poslove na više različitih projekata (četiri-pet projekata godišnje) u periodu dužem od 24 meseca (40 meseci). Zbog toga, tuženi neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1., 154. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković