Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 198/21 od 29.01.2021. godine, prvim stavom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2766/17 od 12.10.2020. godine u stavu drugom, trećem, četvrtom, petom i šestom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema navedenoj odredbi, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Imajući u vidu različitu praksu apelacionih sudova u ovoj vrsti spora, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca, zbog čega je odlučio kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju na kome su zasnovane pobijane odluke, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene „Železnice Srbije“ a.d. Beograd do 01.09.2015. godine, od kada je u radnom odnosu kod tuženog „Infrastrukture železnice Srbije“ a.d. Beograd, na poslovima ... i ... . Od dana 31.12.2016. godine tužilac je u penziji. U utuženom periodu nije mu isplaćivan ni topli obrok ni regres za godišnji odmor. Aneksom broj 4. ugovora o radu od 28.08.2015. godine zaključenim između tužioca u svojstvu zaposlenog i tuženog „Infrastrukture železnice Srbije“, promenjen je ugovor o radu od 17.09.2010. godine zaključen sa AD „Železnicama Srbije“ i zaposleni je premešten na poslove SS ... u odseku za ETP .../OJ SS, ..., sa detaljnim opisom poslova. Osnovna zarada tužioca se sastojala od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i drugih primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa Kolektivnom ugovorom zaključenim sa „Železnicama Srbije“ i utvrđen je kao proizvod vrednosti jednog radnog časa od 66,56 dinara neto, koeficijenta posla 2,85 i prosečnog mesečnog fonda časova od 174 časa, što mesečno iznosi 32.957,51 dinara. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast Aleksandre Stojiljković od 13.05.2020. godine, utvrđeno je da tužilac može potraživati od tuženih naknadu troškova za ishranu u toku rada u neto iznosu od 72.019,57 dinara, kao i naknadu troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora u neto iznosu od 33.350,44 dinara za period od 01.09.2014. godine do 31.08.2015. godine, sve u skladu sa članom 32. Opšteg kolektivnog ugovora i člana 171. Kolektivnog ugovora kod AD „Železnica Srbije“ prema prvoj varijanti, odnosno za isti period naknadu troškova za ishranu u toku rada u neto iznosu od 120.032,62 dinara, kao i naknadu troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora u neto iznosu od 44.467,25 dinara, prema drugoj varijanti.

Nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obavežu na solidarnu isplatu troškova ishrane u toku rada za period od septembra 2014. godine zaključno sa avgustom 2015. godine i naknade troškova za regres za godišnji odmor za isti period. Po nalaženju sudova, slobodnom voljom učesnika kolektivnog pregovaranja – Aneksom kolektivnog ugovora iz 2006. godine i Kolektivnim ugovorom iz 2015. godine, ugovoreno je da je naknada troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora uključena u vrednost jednog radnog časa, odnosno u osnovnu zaradu tužioca. Zbog toga, po stanovištu nižestepenih sudova, tužbeni zahtev za isplatu spornih naknada nije osnovan, pri čemu činjenica da njihova visina nije nominalno izražena ne znači da su tuženi uskratili tužiocu pravo na ove naknade.

Revizijom tužioca, po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačke 5. i 6.), koje moraju biti iskazane u obračunskim listama. Poslodavcu je ostavljena mogućnost da svojom odlukom odredi visinu tih naknada, ali one moraju biti određene linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Aneksom kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 4/06), odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora tako što je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. tog Aneksa izmenjen je član 61. Kolektivnog ugovora tako što je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za periode januar – jun i jul – decembar 2006. godine, a stavom 6. istog člana predviđeno da je u vrednost jednog radnog časa uključena i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas.

Iz ovakvog određenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima. Tuženi tokom postupka nisu dostavili sudu odluku o visini ovih naknada, a to nisu učinili ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se može osnovano zaključiti da takvu odluku nisu ni doneli. To, međutim, ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada, a ne može se prihvatiti da su tužiocu ove naknade isplaćene kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nisu izjasnili o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i troškove ishrane u toku rada nominalno iskazan u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Zato se može zaključiti da je tuženi, u pogledu isplate spornih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca.

Iz navedenih razloga, presude nižestepenih sudova su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će, imajući izloženo u vidu da Aneks kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu spornih naknada, o pravu tužioca na isplatu tih naknada i njihovoj visini odlučiti na osnovu rezultata dokaznog postupka, pri čemu će oceniti postojanje solidarne obaveze tuženog AD „Železnice Srbije“ nakon izvršene statusne promene i preuzimanja tužioca na rad kod tuženog AD „Infrastruktura železnice Srbije“.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić