U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Jović, advokat iz ..., protiv tužene Opštine Vlasotince, koju zastupa Opštinsko pravobranilaštvo Vlasotince, radi poništaja rešenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1298/2019 od 02.09.2020. godine, u sednici veća održanoj 21.10.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1298/2019 od 02.09.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu, Sudska jedinica u Vlasotincu P1 1115/2018 od 21.01.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da su nezakonita: rešenje tužene od 29.07.2016. godine kojim je tužiocu prestao radni odnos kod tužene i rešenje Opštinskog veća Opštine Vlasotince od 18.08.2016. godine, što je tužena dužna da prizna. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu, na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, isplati iznos od jedne zarade, odnosno iznos od 51.214,67 dinara, koje bi tužilac ostvario da radi, sa zakonskom zateznom kamatom od dana veštačenja 23.08.2017. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa isplati iznos od 18 zarada, odnosno razliku između iznosa od 51.214,67 dinara dosuđenog stavom drugim izreke do traženog iznosa od 921.864,06 dinara, koje bi tužilac ostvario da radi, sa zakonskom zateznom kamatom od dana veštačenja pa na dalje. Stavom četvrtim izreke usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da tužiocu, na ime naknade štete zbog izgubljene zarade usled nezakonitog prestanka radnog odnosa, za period od avgusta 2016. godine zaključno sa decembrom 2017. godine, isplati ukupan iznos od 614.104,51 dinara, odnosno određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, kao i da u korist tužioca kod nadležnih fondova uplati sve pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje za period u kome tužilac nije radio. Stavom petim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 229.406,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, a odbijen kao neosnovan zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova postupka počev od presuđenja do izvršnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1298/2019 od 02.09.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovaa, žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i drugom izreke, u delu stava četvrtog izreke, kojim je tužena obavezana na naknadu štete, za period od avgusta 2016. godine do novembra 2017. godine, u iznosima dosuđenim u izreci, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki mesečni iznos od dospeća do isplate i da u korist tužioca kod nadležnih fondova uplati sve pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje za period u kome tužilac nije radio, kao i u usvajajućem delu stava petog izreke. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u preostalom delu stava četvrtog izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu naknadi štetu usled izgubljene zarade koju bi ostvario u decembru mesecu 2017. godine u iznosu od 19.490,71 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 02.02.2018. godine do isplate, kao i da u korist tužioca kod nadležnih fondova na ovaj iznos uplati pripadajuće doprinose po osnovu obaveznog socijalnog osiguranja, a odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca za veću naknadu štete za decembar 2017. godine od dosuđenih 19.490.71 dinara, do traženih 37.209,54 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011…455/2014, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, kao diplomirani ..., zasnovao radni odnos kod tužene na određeno vreme od 24 meseca, sa punim radnim vremenom, za period od 16.12.2015. godine do 16.12.2017. godine, zbog povećanog obima posla, a po raspisanom oglasu i po rešenju tužene od 15.12.2015. godine za poslove ... Kancelarije za ... u Odeljenju za .... .

Rešenjem tužene od 29.07.2016. godine tužiocu je radni odnos kod tužene prestao 01.08.2016. godine pre isteka vremena na koji je zasnovan, primenom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, u cilju racionalizacije broja zaposlenih, na osnovu preporuke predsednika tužene Opštine, kojom je ukazano na nedovoljan broj projekata izgrađenih od strane odeljenja, kao i još manje realizovanih projekata, zbog čega je predsednik ocenio da u predmetnom odeljenju nije povećan obim poslova, a povodom koje preporuke je tužena utvrdila da ne postoji povećani obim poslova, za čije obavljanje je tužilac zasnovao radni odnos. Prigovor tužioca je odbijen pobijanim rešenjem drugostepenog organa Opštinskog veća Opštine Vlasotince od 18.08.2016. godine, koji je prihvatio razloge prvostepenog organa o smanjenju obima posla.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, po oceni Vrhovnog kascionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi odlučili o osnovanosti tužbenog zahteva, u skladu sa čl. 6 i 10a Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS”, br. 48/91…79/2005) i članom 191. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05...75/14), važećih u vreme donošenja pobijanih rešenja, kada su ocenili da su nezakonita rešenja tužene o prestanku radnog odnosa tužioca i odbijanju prigovora tužioca, te da tužiocu pripada naknada štete, u vidu izgubljenih zarada koje bi ostvario da je ostao na radu kod tužene za period od 01.08.2016. godine do 16.12.2017. godine, sa pripadajućim doprinosima i u vidu isplate jedne zarade umesto vraćanja na rad, odnosno reintegracije.

Neosnovani su navodi revizije kojima se osporava pravilna primena materijalnog prava.

U konkretnom slučaju, tužena je po oglasu za prijem u radni odnos, u skladu sa Zakonom o radnim odnosima u državnim organima, rešenjem od 15.12.2015. godine primila tužioca u radni odnos i odredila trajanje ugovora na period od 24 meseca, sa punim radnim vremenom, za period od 16.12.2015. godine do 16.12.2017. godine. U takvoj situaciji tužena je vezana rokom za koji je sa tužiocem zasnovala radni odnos. Iz obrazloženja pobijanih rešenja kao razlog za prestanak radnog odnosa tužioca proizlazi da nije povećan obim poslova za čije obavljanje je tužilac zasnovao radni odnos. Tužena nije dokazala da je na poslovima radnog mesta tužioca smanjen obim poslova pre isteka vremena na koji je ugovor o radu zaključen. Takođe, prema pravilu o teretu dokazivanja nije dokazala da je shodno Zakonu o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru (''Službeni glasnik RS'' br. 68/15, 185/15) i Odluci o maksimalnom broju zaposlenih na određeno vreme u sistemu lokalne samouprave Opštine Vlasotince (''Službeni glasnik Grada Leskovca'' br. 1/16, 5/16), na koje se poziva, bila u obavezi da smanji broj zaposlenih na određeno vreme, a naročito da se takva obaveza odnosila na poslove radnog mesta koje je obavljao tužilac. S tim u vezi tužena je bila u obavezi da pruži pouzdane dokaze o broju i kvalifikacionoj strukturi zaposlenih, kao i o broju i strukturi zakonom dozvoljenih i odlukom predviđenih radnih mesta, odnosno da tužilac ne ispunjava propisane uslove za rad kod tužene.

Kako dakle nisu bili ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa tužioca, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da su pobijana rešenja nezakonita.

Posledično, pravilna je ocena nižestepenih sudova da tužiocu, primenom člana 191. Zakona o radu, pripada pravo na naknadu štete, u visini zarade koju bi kod tužene ostvario da je radio u periodu od 01.08.2016. godine do 16.12.2017. godine, uplate pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, kao i pravo na naknadu štete, umesto vraćanja na rad, u visini jedne zarade tužioca, primenom kriterijuma propisanih stavom 5. ovog člana zakona.

Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 98. stav 5. ZPP, na koju se tužena u reviziji poziva (dostavljanje tuženoj podneska tužioca od 17.01.2019. godine na dan glavne rasprave pred prvostepenim sudom), nije učinjena pred drugostepenim sudom da bi bila razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio ove žalbene navode tužene i po oceni Vrhovnog kasacionog suda dao pravilne razloge koje je uzeo u obzir, a koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić