Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković, dr Ilije Zindovića, Tatjane Miljuš i Branka Stanića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Jovan Vukčević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2752/20 od 10.11.2020. godine, u sednici održanoj 21.07.2022. godine, doneo je

R E Š E NJ E

DOZVOLJAVA SE posebna revizija tužene.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2752/20 od 10.11.2020. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3635/18 od 13.12.2019. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3635/18 od 13.12.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete na ime razlike u visini između isplaćene posebne penzije i plate koju bi tužilac ostvario u periodu od 01. decembra 2015. do 30. aprila 2017. godine isplati iznos od 341.329,22 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose opredeljene po mesecima, bliže označene u sadržini navedenog stava. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 80.370,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2752/20 od 10.11.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3635/18 od 13.12.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je iz navedenih razloga odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je na osnovu rešenja tužene 06/2 broj ../2013 od 31.12.2013. godine prestao radni odnos dana 31.12.2013. godine sa pravom na posebnu penziju. Protiv navedenog rešenja tužilac je izjavio žalbu Žalbenoj komisiji Vlade Republike Srbije, koja je svojim rešenjem ../2014-01 od 07. marta 2014. godine odbila žalbu tužioca kao neosnovanu. Tužilac je pokrenuo upravni spor, a Upravni sud je doneo presudu U 6424/14 od 05. marta 2015. godine kojom je poništio rešenje Žalbene komisije Vlade Republike Srbije broj ../2014-01 od 07. marta 2014. godine i predmet vratio tom organu na ponovno odlučivanje. Žalbena komisija Vlade RS donela je rešenje broj ../15-1 od 25.05.2015. godine kojim je odbila žalbu tužioca. Tužilac je nakon toga ponovo podneo tužbu Upravnom sudu, pa je Upravni sud doneo presudu U 15914/15 od 22.07.2016. godine kojom je tužba ponovo usvojena a rešenje Žalbene komisije Vlade RS broj ../15-1 od 25.05.2015. godine poništeno. Žalbena komisija Vlade RS donela je rešenje broj ../2016-01 od 04.10.2016. godine kojim je usvojila žalbu tužioca izjavljena protiv rešenja ../2013 od 31. decembra 2013. godine i poništila navedeno prvostepeno rešenje. Tužilac smatra da mu je nezakonito prestao radni odnos. Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje broj ../14 od 04.07.2014. godine tužiocu utvrđeno pravo na posebnu penziju počev od 11.04.2014. godine. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da razlika između isplaćene posebne penzije i zarade koju bi tužilac ostvario da nije doneta rešenjem o prestanku radnog odnosa a za period od 01.12.2015. do 30.04.2017. godine u iznosu od 341.329,22 dinara.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca osnovan. Ovo je iz razloga što je prema članu 191. st. 1-3. Zakona o radu propisano da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva. Pored vraćanja na rad, poslodavac je dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Odredbom člana 154. stav 1. ZOO propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi. Kako je pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđeno da je tužiocu kao zaposlenom nezakonito prestao radni odnos to istome pripada pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu. Kako tužilac u spornom periodu nije radio kod tužene usled krivice i nezakonitog postupanja tužene, a na šta ukazuju i presude Upravnog suda. Tužilac ima pravo na razliku između primljene penzije i zarade koju bi ostvarivao da mu nije doneto nezakonito rešenje o prestanku radnog odnosa. Tužilac je nezakonito udaljen sa rada i stoga ima pravo na naknadu štete u visini utvrđenoj veštačenjem.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakva pravna argumentacija nižestepenih sudova nije prihvatljiva. Ovo je iz razloga što nižestepeni sudovi, a posebno drugostepeni sud (s obzirom da je to istaknuto u žalbi) nije imao u vidu činjenicu da je doneto rešenja Žalbene komisije Vlade RS broj ../2020-01 od 09.07.2020. godine kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužioca izjavljena na rešenje prvostepenog organa o prestanku radnog odnosa nakon prvobitnog ukidanja, kao i činjenicu da je to rešenje postalo konačno, ali nije pravnosnažno jer je tužilac pokrenuo upravni spor radi poništaja naveddenog rešenja drugostepenog organa. Stoga je odluka u ovom sporu uslovljena odlukom o tužbenom zahtevu tužioca koji se vodi pred Upravnim sudom. Prema članu 12. ZPP predviđeno je da ako odluka zavisi od prethodnog rešenja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, da o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam da reši to pitanje ako posebnim propisima nije drukčije određeno. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, odluka o ovom zahtevu je opredeljena prethodnom odlukom upravnog suda o prestanku radnog odnosa tužiocu i ostvarivanje prava na posebnu penziju. Zato je neophodno sačekati da se prvo reši spor pred Upravnim sudom koji je tužilac pokrenuo radi poništaja rešenja Žalbene komisije Vlade RS od 09.07.2020. godine. Tek nakon okončanja postupka pred Upravnim sudom po tom pitanju može se meritorno odlučiti o tužbenom zahtevu tužioca.

Imajući u vidu napred izneto, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci rešenja.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka na osnovu člana 165. stav 3. ZPP, jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić