Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i našao da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tužene na radnom mestu ... sa utvrđenim koeficijentom za obračun plate od 6,30. U periodu od 01.02.2018. godine do 31.12.2020. godine tužena je tužilji obračunavala i isplaćivala osnovnu platu u visini minimalne zarade. U obračunskim listama plate tužilje nisu iskazivane kao posebna stavka naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Visina potraživanja tužilje na ime predmenih troškova za utuženi period utvrđena je veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke, spram parametara iz uporedo važećih Kolektivnih ugovora u Republici Srbiji i to PKU za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije i PKU za delatnost putne privrede, prema kojoj varijanti je tužilja opredelila tužbeni zahtev.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje usvojio i tuženu obavezao da joj isplati tražene naknade u iznosima utvrđenim veštačenjem. Po mišljenju prvostepenog suda, u iznosu minimalne zarade po definiciji iz člana 111. Zakona o radu, ne može da bude sadržana naknada potraživanih troškova, zbog čega je tužena dužna da tužilji te troškove isplati.

Drugostepeni sud je stanovišta da su ove naknade u skladu sa odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama tužilji bile uračunate u koeficijent i isplaćene kroz platu. Iz navedenih razloga, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbene zahteve tužilje, kao neosnovane.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19) propisan je način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Prema odredbi člana 4. stav 1.2. tog zakona, koeficijent plate izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu i sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1. te Utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih iz člana 1. koji se primenjuje na zaposlene u osnovnom obrazovanju.

Odredbom člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu, propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog i za ishranu u toku rada, ako poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način i na regres za korišćenje godišnjeg odmora. Pri tom, visina troškova ishrane u toku rada mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima terijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno (član 2. stav 2.).

Poseban Kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15 i 92/20) određuje elemente za utvrđivanje plate, tako što propisuje da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata u skladu sa Zakonom, a ukoliko je osnovna plata zaposlenog, koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata, za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak, manja od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na navedeni način, isplaćuje se u visini minimalne zarade (član 20. st. 1. i 2).

Tužilja je zaposlena u školi, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi, kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo u slučaju kada posebnim zakonom, položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, proizlazi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredbe člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu, pri čemu i Posebnim kolektivnim ugovorima za zaposlene u javnim službama nije predviđeno njihovo pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. To pravo nije predviđeno ni Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15), a važećim Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama utvrđeno je pravo zaposlenih na isplatu plata u visini minimalne zarade, ali ne i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora zaposlenima koji primaju platu u visini minimalne zarade.

S obzirom da je naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa u utuženom periodu tužilji isplaćivana kroz koeficijent za obračun njene plate, to tužilji ne pripada pravo na dodatnu isplatu potraživanih naknade, bez obzira na činjenicu da je plata isplaćivana u visini minimalne zarade.

Po stanovištu ovog suda, kad ne postoji važeći opšti akt koji predviđa pravo zaposlenih na isplatu navedenih naknada i pri izričitoj zakonskoj odredbi da su te naknade sadržane u koeficijentu za obračun plata, tužilji kao zaposlenoj u javnoj službi ne pripada pravo na ove naknade u vidu samostalnog potraživanja. Iz tih razloga se navodima revizije tužilje neosnovano pobija pravilna primena materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1, 154. i 165. stav 2. Zakona parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić