.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 107/2022
26.10.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Živko Ostojić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, VP 5003 Novosadski korpus, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1 1918/21 od 21.09.2021. godine, u sednici održanoj dana 26.10.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1918/21 od 21.09.2021. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2220/2018 od 14.04.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor mesne nenadležnosti tog suda. Stavom drugim izreke, tužbeni zahtev tužioca je usvojen i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 300.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 300.000,00 dinara, na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 1.200.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom na te iznose počev od dana presuđenja pa do isplate i obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od ukupno 315.671,96 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke, oslobođen je tužilac obaveze plaćanja sudskih taksi.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1918/21 od 21.09.2021. godine, stavom prvim izreke, žalba tužene je usvojena i prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati za pretrpljene fizičke bolove iznos od 300.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 300.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 1.200.000,00 dinara, sve sa pripadajućom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do konačne isplate, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 315.671,96 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 6.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj.
O reviziji tužioca nije odlučivano na osnovu člana 404. ZPP (posebna revizija) zato što je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka (član 403. stav 2. tačka 2. ZPP).
Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11...18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao pripadnik jedinice teritorijalne odbrane Trpinja, koja je bila pod komandom Novosadskog korpusa, ranjen u borbenim operacijama prilikom oslobađanja Borovog naselja. Tužilac se nalazio iza oklopnog transportera koji je pogođen neprijateljskom granatom i tom prilikom tužiocu su zbog jačine detonacije popucale bubne opne, pogođen je gelerima po glavi, grudima i donjim ekstremitetima. Zbog zadobijenih povreda, tužilac je trpeo fizičke bolove i strah u intenzitetu i trajanju navedenom u nalazima veštaka. Psihijatrijski poremećaji kod tužioca traju od ratnih zbivanja pa nadalje i u periodu od 2010. godine pa do 2020. godine, postavljeno je više dijagnoza (poremećaj prilagođavanja, rekorentni depresivni poremećaj hroničnog toka, depresivna epizoda i drugi neurotski poremećaj), a psihijatrijski poremećaj F62.0 (trajni poremećaj ličnosti) može se smatrati trajnim najmanje 2 godine unazad od dana veštačenja. Usled detonacije kod tužioca je došlo do puknuća obe bubne opne, što predstavlja teško oštećenje sluha mešovitog tipa. Ukupno umanjenje životne aktivnosti po svim vidovima iznosi 60%. Tužiocu je priznato svojstvo ratnog vojnog invalida VIII grupe sa 40% invaliditeta sa pravom na ličnu invalidninu počev od 14.01.2015. godine pa dok za to postoje uslovi.
Tužbom podnetom 10.12.2018. godine tužilac je tražio naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, pretrpljenih fizičkih bolova i straha. Tužena je osporila tužbeni zahtev i isticanjem prigovora zastarelosti (član 360. Zakona o obligacionim odnosima).
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i zbog zastarelosti potraživanja tužioca odbio njegov tužbeni zahtev.
Tužilac potražuje nematerijalnu štetu koja je posledica oružanih sukoba na teritoriji bivše SFRJ u kojima je tužilac učestvovao kao pripadnik oružanih snaga te države.
Šteta prouzrokovana pripadnicima teritorijalne odbrane pod komandom bivše JNA u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine Organizacije Ujedinjenih nacija (22.05.1992. godine), prouzrokovana je krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZJ, pa njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina, propisanom za zastarelost krivičnog gonjenja za to delo (član 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). Ovaj rok je objektivnog karaktera i počinje da teče od dana izvršenja krivičnog dela (član 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima), a zastarelost nastupa protekom poslednjeg dana tog roka (član 362. Zakona o obligacionim odnosima). Zastarevanje ne teče (zastoj) za sve vreme za koje je oštećenom poveriocu – tužiocu, zbog oružanih sukoba ili neposredne opasnosti takvih sukoba na području njegovog prebivališta nije bilo moguće da sudskim putem zahteva dosudu naknade štete (član 383. Zakona o obligacionim odnosima).
U konkretnom slučaju, tužiočevo potraživanje je zastarelo, jer je do dana podnošenja tužbe protekao rok od 15 godina u kome zastareva krivično gonjenje krivičnog dela oružane pobune iz člana 124. KZJ, računajući i protek roka od 15 godina od dana priznanja bivših republika SFRJ.
Izjavljenom revizijom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se osporava pravilnost primenjenog materijalnog prava.
U konkretnom slučaju, vojne aktivnosti paravojnih formacija bivših republika SFRJ, sve do međunarodnog priznanja bivših jugoslovenskih republika od strane Generalne skupšine UN-a (22.05.1992. godine), predstavljaju radnju bića krivičnog dela oružane pobune iz člana 124. KZJ („Službeni list SFRJ“ br.44/76...54/90, koji je bio na snazi u vreme nastanka štete) za koje je odredbom člana 95. stav 2. istog zakona propisan rok zastarelosti krivičnog gonjenja od 15 godina. Kako je šteta prouzrokovana krivičnim delom, to potraživanje ove štete zastareva u smislu člana 377. stav 1. ZOO u roku od 15 godina koji je propisan za zastarelost krivičnog gonjenja za ovo krivično delo.
Neosnovano se revizijom tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti ukazivanjem da nije protekao apsolutni rok zastarelosti potraživanja od 30 godina propisanog članom 99. stav 5. KZJ. Naime, odredba člana 99. stav 5. KZJ propisuje zastarelost izvršenja krivične sankcije, kojoj u ovoj pravnoj stvari nema mesta primene, jer odredba člana 377. ZOO, ne vezuje zastarelost potraživanja naknade štete za zastarelost izvršenja krivične sankcije; a nema mesta ni primeni člana 96. stav 6. istog zakona kojom je određeno da zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kada protekne dvaput onoliko vremena koliko se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja (apsolutni rok zastarelosti), s obzirom da se ova odredba odnosi samo na izvršioce krivičnih dela i to u slučajevima kada je došlo do prekida zastarelosti krivičnog gonjenja iz zakonom predviđenih razloga ili ovom odredbom predviđenih slučajeva kada tok zastarelosti počinje teći kasnije u odnosu na momenat izvršenja krivičnog dela.
Stoga, u konkretnom slučaju, ocena prigovora zastarelosti je pravilno cenjena u duhu odredbe člana 377. stav 1. ZOO, jer je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti. U tom slučaju se ne primenjuje rok zastarelosti propisan članom 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, na čiju primenu tužilac ukazuje u reviziji, s obzirom da je tužilac naknadu štete mogao tražiti do isteka roka zastarelosti krivičnog gonjenja krivičnog dela oružane pobune, u roku od 15 godina od izvršenja tog krivičnog dela.
Na drugačiju odluku ne utiču ni revizijski navodi kojima se ukazuje na odluku Ustavnog suda, kao i istovetan pravni osnov tužbenog zahteva po tužbi drugih tužilaca navedenih u reviziji, s obzirom da sud sudi na osnovu Ustava, Zakona i drugih opštih akata, potvrđenih međunarodnih ugovora i opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava. Svaka sudska odluka, iako se donosi u činjenično i pravno sličnim slučajevima, zavisi od niza okolnosti vezanih za konkretan slučaj.
Predmetna odluka se zasniva na pravilnom tumačenju materijalnog prava i u skladu je sa shvatanjima izraženim u nizu odluka ovog suda.
Potvrđena je i odluka drugostepenog suda o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredaba člana 153. i 154. ZPP.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Dobrila Strajina s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
