U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Slavoljub Gajić, advokat iz ..., protiv tuženog Doma zdravlja „BB“ iz ..., čiji je punomoćnik Vesna Milanović, advokat iz ..., radi naknade štete zbog neisplaćene novčane naknade, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 872/17 od 15.12.2017. godine, u sednici održanoj 21.11.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 872/17 od 15.12.2017. godine, u prvom i trećem stavu izreke.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 872/17 od 15.12.2017. godine u preostalom delu.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 953/16 od 18.11.2016. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da joj, na ime neisplaćene novčane naknade isplati iznos od 84.471,55 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 05.03.2016. godine do isplate. U drugom stavu izreke, obavezan je tuženi da tužilji isplati iznos od 1.892,32 dinara na ime zatezne kamate, kao samostalnog potraživanja zbog kašnjenja u isplati novčane naknade za period od 05.03.2016. godine do 22.03.2016. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od 25.04.2016. godine kao dana podnošenja tužbe do isplate. U trećem stavu izreke, obavezan je tuženi da naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 995,18 dinara. U četvrtom stavu izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 26.397,90 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 872/17 od 15.12.2017. godine, ispravljenom rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1 872/17 od 29.01.2018. godine, u prvom stavu izreke, preinačena je prvostepena presuda u prvom stavu izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da joj, na ime neisplaćene novčane naknade isplati iznos od 84.471,55 dinara, sa zateznom kamatom od 05.03.2016. godine do isplate. U drugom stavu izreke, potvrđeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u trećem stavu izreke prvostepene presude. U trećem stavu izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u četvrtom stavu izreke prvostepene presude tako što je odbijen zahtev tuženog da se obaveže tužilja da mu naknadi trošove parničnog postupka u iznosu od 26.397,90 dinara, a obavezan je tuženi da tužilji pored dosuđenog iznosa iz trećeg stava izreke prvostepene presude, na ime troškova parničnog postupka isplati još 43.708,82 dinara. U četvrtom stavu izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka. U petom stavu izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove nastale povodom izjavljene žajbe u iznosu od 15.800,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u odnosu na odluku iz prvog i trećeg stava izreke, primenom člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je revizija dozvoljena i neosnovana.

Drugostepena presuda u navedenom delu nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Takođe, nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na osnovu ugovora o radu broj 1280/518 od 12.03.2008. godine, a na poslovima ... u Odeljenju za ... poslove. Tužilja je sa tuženim zaključila sporazum o prestanku radnog odnosa dana 27.01.2016. godine. Na osnovu ovog sporazuma tuženi je doneo rešenje o sporazumnom prestanku radnog odnosa broj 176/28-3 dana 05.02.2016. godine, kojim je utvrđeno da je tužilji prestao radni odnos, da je zakonom ostvarila pravo na isplatu novčane naknade za sporazumni raskid radnog odnosa u iznosu od 398.591,70 dinara i da će joj plata i druga primanja koja ostvaruje u skladu sa zakonom biti isplaćena najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa, a u rešenju je data pouka o pravnom leku po kojoj zaposlena protiv ovog rešenja može pokrenuti spor pred nadležnim sudom u roku od 60 dana od dana prijema rešenja. Tuženi tužilji nije isplatio otpremninu u roku od 30 dana iz navedenog rešenja.

Potom je direktor tuženog doneo rešenje broj 176/28-3-1 dana 22.03.2016. godine o utvrđivanju novčane naknade za sporazumni prestanak radnog odnosa, sada u visini od 314.100,15 dinara i ovaj iznos je tuženi odmah i isplatio tužilji. U obrazloženju rešenja navedeno je, pored ostalog, da je tuženi utvrdio iznos novčane naknade u visini od 1/3 prosečne zarade u RS uvećane za 30% za svaku godinu rada u radnom odnosu u javnom sektoru na osnovu poslednjeg poznatog podatka organa nadležnog za poslove statistike, odnosno podataka za mesec decembar 2015. godine.

Tuženi se pozivao na odredbu člana 21. stav 3. tačka 1. Zakona o načinu utvrđivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru koja visinu otpremnine vezuje za prosečnu zaradu u RS na osnovu poslednjeg poznatog podatka organa nadležnog za poslove statistike i isticao da u momentu donošenja rešenja nije imao odgovarajući podatak na osnovu koga bi obračunao visinu otpremnine (za mesec koji je prethodio mesecu u kome je tužilji prestao radni odnos – januar 2016. godine), te da je stoga naknadno novim rešenjem ponovo odlučio o visini otpremnine, posle objavljivanja ovog podatka u „Službenom glasniku RS“, što je i prvostepeni sud prihvatio i zaključio da je neosnovan tužbeni zahtev za isplatu neisplaćenog dela otpremnine.

Drugostepeni sud je usvojio žalbu tužilje i preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio tužbeni zahtev za isplatu razlike otpremnine iz razloga što isplata novčane naknade predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa, a tuženi je prvim rešenjem utvrdio da tužilja ima pravo na novčanu naknadu u iznosu od 398.951,70 dinara koju je tuženi bio u obavezi da isplati u roku od 30 dana, te da ovo rešenje proizvodi pravno dejstvo, pa nije mogao da naknadno donosi rešenje kojim joj je utvrdio pravo na manju naknadu, odnosno u iznosu od 314.100,15 dinara.

Odredbom člana 177. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...75/14), propisano je da radni odnos zaposlenog može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog (stav 1.). Pre potpisivanja sporazuma, poslodavac je dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti (stav 2.).

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda, jer prava i obaveze poslodavca i zaposlenog nastaju u momentu zaključenja sporazuma o prestanku radnog odnosa u smislu člana 177. Zakona o radu, a dejstva prestanka radnog odnosa vezuje se za sporazum, te tuženi nije mogao da naknadnim rešenjem umanjuje svoje obaveze. Ovo posebno kada se ima u vidu da je tuženi imao i obavezu da otpremninu utvrđenu rešenjem od 05.02.2016. godine donetim na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa, isplati u zakonskom roku od trideset dana, što nije učinio, već je po isteku roka za ispunjenje svoje obaveze, doneo novo rešenje i to i pored postojanja konačnog rešenja kojim su prava i obaveze ugovarača sporazumno utvrđene. Radni odnos je u konkretnom slučaju prestao na osnovu sporazuma, pa je u svakom slučaju menjanje odluke o visini otpremnine novim rešenjem, a na štetu zaposlenog, nezakonito. Stoga je pozivanje na Zakon o načinu utvrđivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru od strane tuženog neosnovano.

Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je u odnosu na odluku iz prvog i trećeg stava izreke pobijane presude, primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku, odbio reviziju tuženog kao neosnovanu.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije protiv preostalog dela pobijane presude, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 420. stavova 1. i 6. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim je pravnosnažno odlučeno o troškovima postupka.

Prema odredbama člana 28. ZPP, za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna je samo vrednost predmeta spora glavnog tužbenog zahteva, a kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev.

Budući da troškovi postupka ne čine glavni zahtev, već predstavljaju sporedno potraživanje, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija u ovom delu nije dozvoljena, pa je na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić