U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog obavljala poslove ... na osnovu Ugovora o radu broj .. od 01.12.2005. godine, sa III stepenom stručne spreme. Počev od 18.03.2010. godine, na osnovu Aneksa ugovora o radu broj .., tužilja je premeštena na poslove referenta ... u sektoru ... poslova, a počev od 14.01.2011. godine, tužilja je sa tuženim zaključila Ugovor o radu broj .., po kom je obavljala poslove referenta ... u odeljenju ... . Aneksom ugovora o radu broj .. od 24.05.2013. godine, tužilji je uplaćivana minimalna zarada usled poremećaja u poslovanju i prestanka važenja Kolektivnog ugovora broj 7490 od 06.12.2011. godine, kao i zbog stupanja na snagu Pravilnika o radu broj 4110 od 22.05.2013. godine. Potom je tužilja sa tuženom zaključila Ugovor o radu od 01.12.2014. godine, pod brojem .., po kom je obavljala poslove referenta ... u sektoru ... poslova, služba ... . U članu 2. tog Ugovora naveden je opis poslova identičan opisu poslova referenta ... po Ugovoru o radu od 14.01.2011. godine. Tuženi je 23.04.2015. godine doneo novi Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova broj 4278, po kom aktu je brisano radno mesto referenta ... u sektoru ... poslova službe ... na kom je tužilja bila raspoređena. Pre donošenja osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu od 26.05.2015. godine, tuženi je, Odlukom broj 4707 od 04.05.2015. godine, pokrenuo postupak utvrđivanja viška zaposlenih i u skladu sa tom Odlukom, doneo Program rešavanja viška zaposlenih broj 5571 od 26.05.2015. godine, usvojen Odlukom 5578 od 26.05.2015. godine. U predlogu Programa rešavanja viška zaposlenih, određena je unutrašnja organizacija po odeljenjima i sektorima, struktura zaposlenih po godinama starosti, godinama staža, stručnoj spremi, razlozi prestanka potrebe za radom određenog broja zaposlenih, kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih kao i mere za rešavanje viška zaposlenih. Kao razlozi prestanka potrebe za radom određenog broja zaposlenih, u Programu je navedeno da se, zbog obima i vrednosti zaključenih ugovora o izvođenju radova i pružanja usluga, javila potreba za promenom obrazovnog profila zaposlenih, promenom opisa poslova koji se obavljaju na određenim radnim mestima, kao i ukidanjem određenih radnih mesta. U odnosu na ukinuta radna mesta, zaposleni na tim radnim mestima su dobili status viška po odredbama Zakona o radu, pa je tako u skladu sa navedenim Programom, 35 zaposlenih proglašeno za višak, pošto tuženi nije bio u mogućnosti da izvrši njihov premeštaj na druge poslove, čak ni uz prekvalifikaciju i dokvalifikaciju, niti da im obezbedi rad kod drugog poslodavca. Predlog programa za rešavanje viška zaposlenih dostavljen je Nacionalnoj službi za zapošljavanje, Filijala Kraljevo, koja je ponudila savetovanje za zapošljavanje za tri lica. Potom se tuženi obratio sindikalnoj organizaciji koja je dostavila izjašnjenje pod brojem 5361 od 21.05.2015. godine, u kom je navela da izvršni odbor sindikalne organizacije nije učestvovao u izradi predloga Programa rešavanja viška zaposlenih kojom su obuhvaćena i tri člana istog i da smatraju da je Program rešavanja viška zaposlenih trebalo otpočeti putem dobrovoljnosti. Nakon dostavljanja izveštaja od strane sindikalne organizacije, zakonski zastupnik tuženog je obavestio tu organizaciju da nije bilo mogućnosti da primeni princip dobrovoljnosti, s obzirom da su status viška zaposlenih dobili oni koji su radili na radnim mestima koja su ukinuta Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji broj 4278 od 23.04.2015. godine, među kojim licima je i tužilja. Program rešavanja viška zaposlenih je, 26.05.2015. godine, objavljen na oglasnoj tabli, a pod rednim brojem .. na spisku zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom je ime tužilje. Tužilji je isplaćena otpremnina u iznosu koji je naveden u otkazu ugovora o radu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje usvojio, poništio pobijano rešenje i tuženog obavezao da tužilju vrati na rad jer je zaključio da se iz donetog Programa i rešenja o otkazu ugovora o radu ne može da utvrdi da li je prvo donet Program ili rešenje o otkazu ugovora o radu pošto su doneti istog dana, a da je logično da je prvo donet Program pa onda rešenje. Po mišljenju prvostepenog suda, poslodavac je bio u obavezi da prvo donese Program pa tek onda rešenje o otkazu ugovora o radu i da između istih postoji određeni vremenski razmak, koji se, zbog ovakvog postupanja tuženog, ne može utvrditi, pa je zaključak prvostepenog suda da je cilj tuženog bio da samo ispuni formalne uslove bez suštinskog cilja, a to je da sa sadržajem Programa upozna zaposlene pre donošenja spornog rešenja. Izneti formalni nedostatak, po mišljenju prvostepenog suda, bitno utiče na zakonitost spornog rešenja, jer da bi tuženi doneo odluku o proglašenju viška zaposlenih po osnovu tehnoloških i organizacionih promena, morao je prvo da donese program rešavanja viška zaposlenih i da sa istim upozna zaposlene, pa tek onda da donese rešenje o otkazu ugovora o radu.

Drugostepeni sud je, pobijanom odlukom, preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužilje odbio nalazeći da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo pri utvrđenim činjenicama da je pre donošenja osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu tuženi doneo Program rešavanja viška zaposlenih, da su se o predlogu Programa izjasnile Nacionalna služba za zapošljavanje i sindikalna organizacija tuženog i da je pre donošenja pobijanog rešenja tuženi doneo i Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova kojim su iz sistematizacije brisani poslovi radnog mesta na koje je tužilja bila raspoređena, pri čemu tuženi, kao poslodavac, nije imao mogućnost da tužilju premesti na druge poslove, pa joj je isplatio otpremninu pre prestanka radnog odnosa, što je sve, po mišljenju drugostepenog suda, zakonito postupanje tuženog u skladu sa odredbama člana 153. do 160. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14) koji je bio na snazi u vreme donošenja pobijanog rešenja, propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Način rešavanja viška zaposlenih propisan je odredbama 153- 160. istog Zakona. Na osnovu odredbe člana 153. Zakona o radu, poslodavac je dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na određeno vreme, a u članu 155. propisano je šta program treba da sadrži i ko su njegovi donosioci. U odredbi člana 154. Zakona o radu, propisana je obaveza poslodavca da se, pre donošenja programa, obrati reprezentativnom sindikatu radi preduzimanja mera za novo zapošljavanje viška zaposlenih, a u članu 156. obaveza sindikata da dostavi mišljenje. Na osnovu odredbe člana 158. i 159. Zakona o radu, poslodavac je dužan da zaposlenom za čijim je radom prestala potreba, isplati otpremninu.

U konkretnom slučaju, Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova broj 4278 od 23.04.2015. godine, ukinuto je radno mesto referenta ... u sektoru ... poslova službe ... na koje je tužilja bila raspoređena, a Programom rešavanja viška zaposlenih određeno je da 35 zaposlenih, među kojima je i tužilja, su višak obzirom da tuženi nije u mogućnosti da izvrši njihov premeštaj na druge poslove, čak ni uz prekvalifikaciju i dokvalifikaciju, niti da im obezbedi rad kod drugog poslodavca, zbog čega je tužilji otkazan ugovor o radu i isplaćena joj je otpremnina. Dakle, pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji doneto je u postupku realizacije Programa rešavanja viška zaposlenih, na osnovu postupka koji je sproveden na način propisan odredbama člana 153-160 Zakona o radu, imajući u vidu da je radno mesto na koje je tužilja bila raspoređena ukinuto, a prema stručnoj spremi, znanjima i sposobnostima koje poseduje, ona nije mogla biti raspoređena na drugo radno mesto.

Navodima revizije tužilje o tome da ona, po stručnoj spremi, ispunjava uslove za radno mesto referenta ... sektora ... poslova službe ... poslova – odeljenje ... sistematizovano u Pravilniku o sistematizaciji radnih mesta tužene broj 4278/1 od 23.04.2015. godine pod brojem .., ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude jer je to nova činjenica koju tužilja prvi put ističe u reviziji, protivno odredbi člana 314. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pošto nije učinila verovatnim da bez svoje krivice nije bila u mogućnosti da tu činjenicu iznese odnosno predloži na pripremnom ročištu ili prvom ročištu za glavnu raspravu ako pripremno ročište nije održano.

Navodi revizije tužilje o pogrešnoj primeni materijalnog prava su takođe neosnovani, iz gore navedenih razloga.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. u vezi člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Troškovi drugostepenog postupka tuženom nisu priznati jer mu odgovor na reviziju nije bio potreban radi vođenja parnice, u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz tog razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić