Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilja nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sve tužilje su ...2008. godine zaključile sa tuženom ugovore o radu na neodređeno vreme sa nepunim radnim vremenom, i to tužilje AA i BB sa 75% radnog vremena (četiri časa dnevno - 30 časova nedeljno), a ostale tužilje sa 72% radnog vremena (četiri časa dnevno - 29 časova nedeljno). Sve tužilje su radile u pripremnom predškolskom programu. Rešenjima direktora tužene utvrđena je godišnja struktura i raspored radnog vremena tužilja za svaku godinu i svakoj od tužilja je određeno da rade neposredno sa decom 20 časova nedeljno, a da ostale časove (9 odnosno 10 časova nedeljno) koriste za pripremu za rad i vođenje pedagoške dokumentacije, stručno usavršavanje, saradnju sa porodicom, saradnju sa društvenom sredinom i kulturnu javnu delatnost. Tužiljama je do 15.08.2014. godine isplaćivana zarada za nepuno radno vreme, a tada su zaključile anekse ugovora o radu po kojima rade puno radno vreme.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je, po ukidanju prvostepene presude zbog učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, odlučio da odbije tužbene zahteve kojima su tužilje tražile da im se za sporni vremenski period isplati razlika između isplaćene zarade za nepuno radno vreme i zarade za puno radno vreme, s obzirom da su neposredno sa decom radile 20 časova nedeljno, kao i zaposleni kod tužene sa punim radnim vremenom.

Po stanovištu tog suda, koji se poziva na član 104. stav 1. Zakona o radu, tužilje su zasnovale radni odnos na neodređeno vreme sa nepunim radnim vremenom, za koje im je u spornom periodu isplaćivana zarada, a nisu dokazale da su obavljale rad preko ugovorenog radnog vremena. Okolnost da su neposredno radile sa decom 20 sati nedeljno, isto koliko i zaposleni sa punim radnim vremenom, ne može biti osnov za isplatu razlike zarade ni u smislu članova 136. i 137. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu pravilno je primenjeno materijalno pravo.

Zakonom o radu, pored ostalog, propisano je: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1); da se zarada iz člana 104. stav 1. tog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i slično) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 105. stav 1); da se zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade (član 106); da se osnovna zarada određuje na osnovu uslova, utvrđenih pravilnikom, potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu (član 107. stav 1).

Iz navedenih odredbi proizilazi da se pravo zaposlenog na zaradu ostvaruje po osnovu rada, a ne radnog odnosa, u zavisnosti od značaja posla, vremena provedenog na radu i radnog učinka. Saglasno označenim odredbama, osnovna zarada utvrđuje se na osnovu uslova i vremena rada. Uslovi rada utvrđuju se pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova iz člana 24. stav 2. Zakona o radu i tiču se poslova za koje je zaposleni zasnovao radni odnos po ugovoru o radu. Vreme rada utvrđuje se rasporedom radnog vremena i tiče se punog, odnosno nepunog radnog vremena. Puno radno vreme omogućava punu zaradu, a nepuno radno vreme srazmerno smanjenu zaradu.

Odredbom člana 50. stav 1. Zakona o radu propisano je da je radno vreme vremenski period u kom je zaposleni dužan, odnosno raspoloživ da obavlja poslove prema nalozima poslodavca, na mestu gde se poslovi obavljaju, u skladu sa zakonom. Prema članu 51. stav 1. i 4. tog zakona, puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ako tim zakonom nije drukčije utvrđeno, a nepuno radno vreme, u smislu tog zakona, je radno vreme kraće od punog radnog vremena.

U konkretnom slučaju, tužilje su zasnovale radni odnos sa nepunim radnim vremenom i u spornom periodu radile su kraće od punog radnog vremena određenog zakonom. Okolnost da su u pripremnom predškolskom programu ostvarivale 20 časova nedeljno neposrednog rada sa decom, odnosno 50% punog radnog vremena, ne daje im pravo na zaradu za puno radno vreme u smislu odredbi Zakona o radu i članova 136. stav 1. tačka 2. i 137. stav 2. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/09 ... 55/13). Tužilje su na radu tokom nedelje provodile još 9, odnosno 10 časova (ukupno 29 odnosno 30 časova nedeljno), pa im zato pripada zarada srazmerna vremenu provedenom na radu. Samo na osnovu činjenice da su neposredno radile sa decom isti broj časova nedeljno kao i zaposleni sa punim radnim vremenom ne daje im pravo na zaradu za puno radno vreme, jer na radu nisu provodile 40 časova nedeljno.

Iz tih razloga, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava koje tužilje zasnivaju na svom tumačenju navedenih odredbi Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, da im vreme provedeno u neposrednom radu sa decom (50% punog radnog vremena) daje pravo na punu zaradu.

Sledstveno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Troškovi odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili nužni. Zbog toga je zahtev tužene za naknadu tih troškova odbijen i na osnovu člana 165. stav 1. u vezi člana 154. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić