U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca-protivtuženog Omladinskog fudbalskog kluba „Zemun“ iz Beograda, kao pravnog sledbenika FK „Zemun“ iz Beograda, koga zastupa punomoćnik Gorica Lazić, advokat iz ..., protiv tuženog-protivtužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Milomir Bošković advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti ugovora i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca-protivtuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 555/2017 od 22.10.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 13.05.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca-protiv tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 555/2017 od 22.10.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 4672/11 od 13.04.2016. godine, ispravljenoj rešenjem istog suda P1 4672/11 od 05.09.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog Omladinskog fudbalskog kluba „Zemun“ iz Zemuna, pa je utvrđeno da je ugovor o radu zaključen između pravnog prethodnika tužioca-protivtuženog i tuženog-protivtužioca AA iz ... dana 01.01.2005. godine ništav. Stavom drugim izreke Prvi osnovni sud u Beogradu se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje po protivtužbi tuženog- protivtužioca kojim je tražio da sud obaveže tužioca-protivtuženog da tuženom protivtužiocu na ime naknade štate zbog neispunjenja ugovora isplati 193.320 evra sa kamatom koju odredbi Centralna Evropska banka počev od 05.02.2007. godine kao dana podnošenja tužbe pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti, po kursu na dan isplate, ukinute su sprovedene radnje i protivtužba je odbačena. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 318.750,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 555/2017 od 22.10.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 4672/11 od 13.04.2016. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 4672/11 od 05.09.2017. godine u stavu prvom izreke i odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ugovor o radu zaključen između pravnog prethodnika tužioca i tuženog dana 01.01.2005. godine ništav, kao neosnovan. Stavom drugim izreke ukinuta su rešenja sadržana u stavu drugom i trećem izreke prvostepene presude i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu, na ponovni postupak.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac-protivtuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogršne primene materijalnog prava.

Tuženi-protivtužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...87/18), pa je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji se ističe i bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. istog zakona, koja članom 407. stav 1. tačka 2. ZPP nije propisana kao revizijski razlog. Takođe, u reviziji se ističe i bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, ali nije posebno ukazano koju to odredbu Zakona o parničnom postupku drugostepeni sud nije primenio ili je nepravilno primenio, a što je bilo ili moglo da bude od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude, zbog čega revizijski sud nije razmatrao te navode revizije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je sa tužiocem, koga je zastupao generalni direktor BB, zaključio ugovor o radu broj 72/1 od 02.08.2004. godine kojim je zasnovao radni odnos kod tužioca na poslovima ... na određeno vreme od jedne godine, u periodu od 01.08.2004. godine do 31.07.2005. godine. Tužilac i tuženi su zaključili i ugovor broj 1107 od 11.11.2004. godine, i to tuženi sa zvanjem ... i tužilac, koga zastupa BB u svojstvu generalnog direktora, radi angažovanja tuženog kao ... za rad u klubu, u vremenu od 11.11.2004. godine do 01.07.2005. godine. Ovaj ugovor je overen u Fudbalskom savezu Beograda i Fudbalskom savezu SCG. Na kraju, stranke su zaključile i sporni ugovor od 01.01.2005. godine čiji je predmet angažovanje ... za rad u klubu, na osnovu koga je tuženi angažovan kao ... FK „Zemun“ u periodu od 01.01.2005. godine do 01.01.2008. godine, a ugovor je za FK „Zemun“ takođe potpisao BB u svojstvu generalnog direktora i ugovor je overen u Fudbalskom savezu Srbije i Crne Gore i Fudbalskom savezu Beograda. Članom 3. stav 3. tog ugovora tužilac se obavezao da tuženom isplati godišnju naknadu od 80.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po kursu NBS na dan isplate, s tim što će se isplata godišnje naknade izvršiti u tri rate, počev od 01.01.2005. godine. U slučaju neizmirenja obaveza nekog od ugovarača ugovoreno je da se oštećena strana obraća nadležnim organima u fudbalskoj organizaciji sa konkretnim zahtevom, a odluke organa FS SCG vezane za naizmirenje obaveza su obavezujuće za oba ugovarača i sve subjekte u fudbalskoj organizaciji.

Tuženi se 01.11.2006. godine obratio zahtevom Arbitražnoj komisiji Zajednice Meridijan super lige, zavedenim u Zajednici fudbalskih klubova Prve savezne lige pod brojem 07-394 dana 01.11.2006. godine, kako bi Arbitražna komisija sprovela postupak naplate potraživanja od FK „Zemun“ prema ugovoru od 01.01.2005. godine. Zaključkom Arbitražne komisije od 16.02.2017. godine postupak pred tom komisijom za naplatu traženog potraživanja je prekinut, na zahtev tužioca i stavljen u fazu mirovanja do okončanja sudskog postupka pred sudom.

Fudbalski klub „Zemun“ iz Beograda bio je upisan u registar sportskih organizacija kao udruženja, sportskih društava i saveza, rešenjem od 09.12.1998. godine, s tim što je bilo više lica koja su bila ovlašćena za zastupanje tog kluba u periodu od 09.12.1998. godine pa do 12.04.2011. godine, a među kojima se ne nalazi BB.

U momentu zaključenja spornog ugovora tuženom je isplaćeno 20.000 evra, nakon toga mu je isplaćivana plata i premije, dok mu za 2006. godinu nije isplaćeno ništa. Posao ... je obavljao sve do 01.11.2006. godine kada je podneo zahtev Arbitražnoj komisiji Fudbalskog saveza Srbije da se ugovor izvrši, odnosno da mu se isplati ono što mu klub duguje po spornom ugovoru. Rešenjem tužioca br. 686/3 od 31.10.2006. godine, tuženom, kao zaposlenom za obavljanje poslova ... u FK „Zemun“ otkazan je ugovor o radu broj 772/1 od 02.08.2004. godine uz prestanak radnog odnosa sa 31.10.2006. godine, a ovo rešenje je potpisao generalni direktor tužioca VV.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je sporni ugovor ništav, s obzirom da Skupština kluba nije imenovala BB za generalnog direktora tužioca, u skladu sa članom 47. Statuta tužioca od 22.09.1998. godine, niti je on bio registrovan rešenjem Ministarstva prosvete i sporta kao lice ovlašćeno za zastupanje tužioca, a takođe tuženi nije mogao biti angažovan za trenera kluba bez odluke Izvršnog odbora kluba. Prema stavu prvostepenog suda BB je sporni ugovor potpisao kao neovlašćeno lice, nadležni organi tužioca ni njegov ovlašćeni zastupnik nisu odobrili ugovor, pa isti ne proizvodi pravno dejstvo, zbog čega je taj ugovor ništav u skladu sa članom 84. stav 1. i stav 2, članom 88. stav 1. i stav 3. i članom 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je, suprotno stavu prvostepenog suda, smatrao da sporni ugovor o radu od 01.01.2005. godine nije ništav s obzirom da je između potpisnika ugovora, u skladu sa odredbama člana 26-45. Zakon o obligacionim odnosima postignuta saglasnost o svim bitnim elementima ugovora, da je došlo do izvršenja ugovora (obavljeni rad tuženog i delimična isplata od 20.000 evra, što tužilac nije sporio) i da je tuženi, u smislu člana 85. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima iz okolnosti mogao zaključiti da BB istupa kao zastupnik tužioca. Naime, tužilac je bio upoznat sa zaključenim ugovorima sa tuženim, ugovor od 01.01.2005. godine je overen pred nadležnim organom FS Srbije i Crne Gore i FS Beograda, tužilac je već delimično ispunio svoju obavezu iz ugovora utvrđenoj članom 3. Ugovora, jer je tuženom isplatio iznos od 20.000 evra nakon zaključenja tog ugovora, što znači da je bio upoznat sa zaključenjem ugovora, njegovim odredbama i radom tuženog i nije preduzimao bilo kakve mere u vezi sa raskidom tog ugovor. Izvršni direktor kluba u to vreme bio je GG i on je za generalnog direktora tužioca postavio BB. Kako je tuženi sa tužiocem zaključio i ugovore o radu od 02.08.2004. godine i od 11.11.2004. godine, koje je u ime tužioca takođe potpisao BB u svojstvu generalnog direktora, a tužilac je tuženom isplaćivao zaradu i naknadu po navedenim ugovorima, on se saglasio sa time da BB zastupa klub, kao ovlašćeno lice za zastupanje. Stoga, prema stavu drugostepenog suda, nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima da se utvrdi da je ugovor od 01.01.2005. godine ništav.

Vrhovni kasacioni sud smatra da je drugostepeni sud donoseći pobijanu odluku, na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje je naveo u svojoj odluci, a razloge za takvu odluku prihvata i revizijski sud.

Neosnovano se u reviziji ukazuje na činjenicu da je BB zaključio sporni ugovor kao neovlašćeno lice jer nije izabran za generalnog direktora kluba na način propisan članom 47. Statuta tužioca. Ovo zato što iz dokaza izvedenih u toku postupka proizlazi da je BB u spornom periodu, kao generalni direktor tužioca potpisao i Pravilnik o stipendiranju, nagradama za ostvarene sportske rezultate i ugovorne obaveze fudbalskog kluba „Zemun“ od 13.09.2005. godine. Na mesto generalnog direktora kluba BB je postavio Izvršni direktor kluba GG i u spornom periodu BB je nesmetano i bez ikakvih primedbi od strane Skupštine kluba i Izvršnog odbora kluba obavljao posao generalnog direktora kluba, između ostalog i zastupanje kluba, pa i zaključenje ne samo spornog ugovora već i ranije zaključenje dva ugovora sa tuženim koje tužilac nije osporavao. Sve te okolnosti ukazuju da se tužilac saglasio da BB obavlja funkciju generalnog direktora kluba do izbora generalnog direktora od strane Skupštine kluba.

Tužilac nije dokazao da je tuženi znao i da je mogao znati da BB nije generalni direktor FK „Zemun“, a pošto je obavljao poslove generalnog direktora njemu nije bilo potrebno punomoćje u pisanoj formi za zastupanje i zaključenje ugovora, na šta se neosnovano ukazuje u reviziji (član 35. i član 56. Statuta tužioca koji se nalazi u spisima).

Tužilac je prihvatio-odobrio navedeni ugovor jer je obaveze iz tog ugovora tuženi izvršavao skoro godinu dana i po osnovu tog ugovora tužilac mu je isplatio ... evra, kao prvu ratu za izvršenje njegovih obaveza iz ugovora, kako je to definisano članom 7. ugovora. Pored toga, tuženom je isplaćivana zarada i po osnovu ranije zaključenih ugovora, koje je takođe potpisao BB, u svojstvu generalnog direktora kluba, iz čega proizlazi da se tužilac saglasio da BB zastupa klub, kao lice ovlašćeno za zastupanje.

Vrhovi kasacioni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić