Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Miljuš, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici po tužbi tužilaca AA iz ... i BB iz ..., čiji su punomoćnici Miloš Mančetić i Ana Vuksanović, advokati u ..., protiv tuženog Republika Srbija, Ministarstvo odbrane, Vojna pošta ... ..., koga zastupa Vojno pravobranilaštvo, Odeljenje u Nišu, radi isplate, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu 37Gž1 2289/2019 od 20.10.2020. godine, u sednici održanoj 29. septembra 2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu 37Gž1 2289/2019 od 20.10.2020. godine kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu 37Gž1 2289/2019 od 20.10.2020. godine, kao nedozvoljena.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Nišu je doneo presudu 3P1 2767/18 dana 08.05.2019. godine kojom je u prvom i drugom stavu izreke delimično usvojio tužbene zahteve tužilaca AA iz ... i BB iz ... i obavezao tuženog na isplatu tužiocima na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za rad u smenama za mesec jul 2014. godine iznose sa zakonskim zateznim kamatama od 01.09.2014. godine do isplate i na isplatu doprinosa u korist tužilaca, kako je navedeno u tim stavovima u izreci, dok je u trećem stavu izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca AA iz ... u preostalom delu, kojim je tražio da se tuženi obaveže da tom tužiocu isplati na ime uvećane zarade za rad u smenama u 2013. i 2014. godini iznose sa zakonskom zateznom kamatom, i da u korist tužioca na u tom stavu navedene iznose uplati doprinose nadležnim fondovima PIO i zdravstvenog osiguranja po stopi i osnovici na dan uplate; u četvrtom stavu izreke je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje BB iz ... u preostalom delu, kojim je tražila da se tuženi obaveže da toj tužilji na ime uvećane zarade za rad u smenama u 2013. i 2014. godini isplati iznose sa zakonskim zateznim kamatama, kao i da u korist tužilje na u tom stavu navedene iznose uplati doprinose nadležnim fondovima PIO i zdravstvenog osiguranja po stopi i osnovici na dan uplate; u petom stavu izreke utvrdio da je tužba tužioca VV povučena i u šestom stavu izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužilaca AA i BB, izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude, Apelacioni sud u Nišu je doneo presudu 37Gž1 2289/2019 dana 20.10.2020. godine kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i presudu Osnovnog suda u Nišu 3P1 2767/18 od 08.05.2019. godine potvrdio u trećem i četvrtom stavu izreke.

Protiv navedene drugostepene presude su tužioci izjavili blagovremenu reviziju, pozivom na odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, kao posebnu reviziju, sa razloga potrebe za ujednačavanje sudske prakse, kojom presudu pobijaju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/11 ... 18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud je postupajući po odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku ocenio izjavljenu reviziju i odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Prema stanju na kome su zasnovane nižestepene presude, tužioci su civilna lica na službi kod tužene, i tokom spornog perioda su obavljali poslove na kojima je rad bio organizovan u smenama. Tuženi nije tužiocima isplaćivao uvećanu platu po osnovu smenskog rada. Tužioci su se obraćali tuženom zahtevima za priznavanje prava na naknadu po osnovu rada u smenama za period od 21.07.2011. godine do 21.07.2014. godine, koji zahtevi su odbijeni rešenjima Vojne pošte protiv kojih tužioci nisu izjavljivali žalbe, niti su pokrenuli upravni spor. Time postoje pravnosnažna rešenja doneta u upravnom postupku predviđenom odredbama Zakona o Vojsci Srbije, kojima je tužiocima odbijen zahtev za priznavanje prava na predmetnu naknadu. Osim toga, prvostepeni sud obrazlaže i da posebnim propisima tužene nije regulisano uvećanje plate po osnovu smenskog rada, te tužiocima pripada pravo na uvećanje plate u skladu sa opštim radnim propisima, to jest Zakonom o radu, primenom odredbe člana 8. stav 5. i 6. Zakona o Vojsci Srbije. Prema odredbi člana 108. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br 24/2005 ... 32/2013), tužiocima bi traženo pravo pripadalo tek ako poslodavac isto prizna, što konkretno nije slučaj.

Prema iznetim razlozima presuđenja Vrhovni kasacioni sud nalazi da nema potrebe za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, niti je potrebno novo tumačenje prava. Izloženi razlozi presuđenja ne odstupaju od stavova izraženih u presudama Vrhovnog kasacionog suda. Odluke na koje revident ukazuje, ne znače drugačiju preovlađujuću i dugotrajnu sudsku praksu, koja bi bila prepreka presuđenju pravilnom primenom materijalnog prava. Stoga u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za izuzetnu dozvoljenost revizije.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...18/20) i našao da revizija tužilaca nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...18/20) propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba je podneta 17.06.2016. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne odluke je za tužioca dinarska protivvrednost 947,51 evra, a za tužilju dinarska protivvrednost 938,60 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Ovaj spor iz radnog odnosa ne odnosi se na zasnivanje, postojanje i prestanak radnog odnosa iz člana 441. Zakona o parničnom postupku, već na potraživanje u novcu. Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne odluke ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, izjavljena revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci ovog rešenja u drugom stavu.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić