U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog u radnom odnosu na neodređeno vreme na radnom mestu ... . U spornom periodu tužilja je bila radno angažovana u Prihvatnom centru za migrante u naselju Železnička stanica u Preševu, tako što je radila od 14,00 do 22,00 časa uveče (8 sati) i tada nije radila u Domu zdravlja, gde je obavljala svoj redovan posao tako što je radila po 7 sati (što je evidentirano u karnetu), dok je dežurstvo subotom i nedeljom organizovano sa po 12 časova rada, i takođe uredno evidentirano. Na osnovu overenog rasporeda rada od strane odgovornih lica (evidencije radnog vremena) i obračunskih lista za tužilju, veštačenjem je utvrđeno je da je tužilja radila duže od punog fonda časova za određeni mesec, kao i da tuženi nije obračunavao, niti isplaćivao zaradu sa uvećanjem po osnovu prekovremenog rada, koja za sporni period iznosi ukupno 19.628,30 dinara. Tužilja je u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka opredelila tužbeni zahtev, a tuženi je istakao prigovor zastarelosti potraživanja za avgust i oktobar mesec 2015. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da kada ne postoji pisani zahtev poslodavca za prekovremeni rad, tada sati koji su u evidenciji tuženog prikazani kao rad duži od punog radnog vremena ne predstavljaju osnov za naknadu uvećane zarade za prekovremeni rad u smislu odredbe člana 53. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je suprotno stanovištu prvostepenog suda zaključio da tužilja ima pravo na isplatu uvećane zarade za prekovremeni rad za mesec oktobar 2015. godine (potraživanje za avgust 2015. godine je zastarelo) i za period od januara sa majom 2016. godine, utvrđenu veštačenjem na osnovu razlike ukupno ostvarenog fonda časova rada i isplaćenih časova, budući da tuženi nije dokazao da je tužilji isplatio uvećanu zaradu na osnovu člana 108. stav 1. tačka 3. Zakona o radu, člana 77. Zakona o zdravstvenoj zaštiti i člana 95. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove, niti je omogućio korišćenje slobodnih dana.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Dežurstvo u zdravstvenim ustanovama, kao prekovremeni rad, uređuje se posebnim zakonom (član 54. Zakona o radu). Zakonom o zdravstvenoj zaštiti ("Službeni glasnik RS", br. 107/2005... 106/2015, važeći u spornom periodu), kao posebnim zakonom regulisan je prekovremeni rad u zdravstvenoj ustanovi, tako da po članu 77. stav 9. zdravstveni radnik za koga je odlukom direktora zdravstvene ustanove uvedeno dežurstvo ima pravo na uvećanu zaradu za dežurstvo kao prekovremeni rad, u skladu sa zakonom i propisima kojima se uređuje rad. Po članu 108. stav 1. tačka 3. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu za prekovremeni rad - najmanje 26% od osnovice.

Prava zaposlenih po osnovu prekovremenog rada uređena su Posebnim kolektivnim ugovorom za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave ("Službeni glasnik RS", broj 1 od 6. januara 2015.), tako što zdravstvena ustanova može, radi obezbeđivanja neprekidne zdravstvene zaštite, da uvede dežurstvo kao prekovremeni rad, u skladu sa zakonom i ovim ugovorom (član 39. stav 1.). Po članu 42. zaposleni zdravstveni radnik koji radi prekovremeno u skladu sa čl. 39–41. i članom 95. ovog ugovora ima pravo na dodatak na platu za prekovremeni rad, u skladu sa ovim ugovorom. Na zahtev zaposlenog prekovremeni rad iz st. (1) i (2) ovog člana se tromesečno preračunava u slobodne sate, umesto prava na dodatak na platu. Poslodavac je dužan da zaposlenom obezbedi korišćenje slobodnih sati iz stava (3) ovog člana najkasnije u roku od šest meseci od proteka tromesečja u kome ih je ostvario. O slobodnim satima se vodi evidencija. Za svaki sat prekovremenog rada, zaposleni ima pravo na sat i po slobodno. Ako zbog potreba procesa i organizacije rada slobodni sati ne mogu biti iskorišćeni u roku iz člana 42. stav (4) ovog ugovora, zaposleni ostvaruje pravo na dodatak na platu za prekovremeni rad, u skladu sa zakonom i članom 95. ovog ugovora (član 43. stav 1.). Po članu 95. stav 1. tačka 4. zaposleni ima pravo na dodatak na platu za prekovremeni rad zdravstvenih radnika (dežurstvo i rad po pozivu) – 26% od osnovne plate.

U konkretnoj situaciji tužilja je radila u Prihvatnom centru za migrante u Preševu prema unapred pripremljenom rasporedu rada od strane tuženog, koji je uredno overen od strane odgovornih lica i tada nije radila u Domu zdravlja, gde je obavljala svoj redovan posao, pa je na osnovu ukupno ostvarenog fonda časova rada i isplaćenih časova, veštačenjem utvrđena visina neisplaćenog dodatka na platu za prekovremeni rad uz obračun neto iznosa za svaki pojedinačni mesec. Sledom navedenog pravilno je stanovište drugostepenog suda da tužilja ima pravo na isplatu uvećane zarade za prekovremeni rad, budući da tuženi nije dokazao da je tužilji isplatio uvećanu zaradu, niti da je omogućio korišćenje slobodnih sati. Suprotno navodima revizije, nije samo odluka poslodavca o uvođenju prekovremenog rada uslov za isplatu uvećane zarade, već ostvaren rad duži od punog radnog vremena koji je tužilja obavljala na osnovu rasporeda rada utvrđenog od strane odgovornih lica tuženog.

Imajući u vidu navedeno neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić