U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Vesne Subić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik advokat Aleksandar Lazarević iz ..., protiv tuženog BB DOO iz ..., čiji je punomoćnik advokat Ivan Mijailović iz ..., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 br. 2266/15 od 25.01.2016. godine, ispravljene rešenjem istog suda Gž1 br. 2266/15 od 10.05.2016. godine, u sednici održanoj 13.02.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 br. 2266/15 od 25.01.2016. godine, ispravljene rešenjem istog suda Gž1 br. 2266/15 od 10.05.2016. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Šapcu P1 46/15 od 15.06.2015. godine, odbijen je tužbeni zahtev da se poništi kao nezakonito rešenje direktora tuženog br. ../.. od 26.03.2013. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu. Istovremeno je odbijen i tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da umesto vraćanja na rad isplati tužiocu na ime naknade štete iznos od 649.864,44 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.07.2014. godine pa do isplate. Tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 237.750,00 dinara.

Pravnosnažnom drugostepenom presudom odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda.

Tužilac je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju pobijajući drugostepenu presudu zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP) i ocenio da je revizija neosnovana.

U postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede postupka, koje bi mogle uticati na zakonitost pravnosnažne presude, revizijom nije ukazano.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na poslovima plastičara. Tužiocu je 16.03.2013. godine dostavljeno pismeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu koji se odnose na skrivljeno učinjene povrede radne obaveze i discipline iz člana 179. tač. 2. i 3. Zakona o radu i odredaba Pravilnika o radu tuženog od 21.07.2011. godine (član 39) i Pravilnika o radnoj disciplini i ponašanju zaposlenih kod tuženog od 30.12.2011. godine (član 2. i član 3. tačka 11). Tužiocu je pripisano nemarno i površno izvršavanje radnih zadataka, odbijanje i izbegavanje da se popne na merdevine, da klekne, ostavljanje nedovršenih poslova i radnih naloga, iako nije bilo reči o obimnom poslu već o standardnom i uobičajenom radnom angažovanju, zbog čega je rukovodilac morao da angažuje druge zaposlene iz tima da otklanjaju tužiočeve propuste i popravljaju i dovršavaju ono što nije tužilac učinio. Tužilac je 22.03.2013. godine odgovorio na upozorenje tako što je negirao opisane povrede koje su mu stavljene na teret, uz ukazivanje da je ispunjavao obaveze iako mu je to bilo otežano zbog bolova u kolenu, što je i uslovilo njegova česta bolovanja. Rešenjem direktora tuženog od 26.03.2013. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu iz istih zakonskih razloga koji su navedeni u upozorenju. U toku postupka tuženi je ukazivao da tužilac nikada nije predočio da ima zdravstvene probleme, niti se pozvao na postojanje profesionalnog oboljenja. Veštačenjem je utvrđeno da tužiočevo oboljenje kolena nikada nije preraslo u hronično i da se ne može smatrati profesionalnim oboljenjem.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava iz člana 179. tač. 2. i 3. Zakona o radu i opštih akata tuženog poslodavca ocenili da su ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu dat tužiocu. Otkazni postupak sproveden je na zakonit način posle dostavljanja pismenog upozorenja tužiocu, zbog čega su sudovi zaključili o neosnovanosti tužbenog zahteva za poništaj otkaza i za naknadu štete umesto vraćanja tužioca na rad.

Neosnovano se tužiočevom revizijom pobijaju nižestepene presude zbog pogrešne primene materijalnog prava. Odluka nižestepenih sudova obrazložena je jasnim, dovoljnim i valjanim razlozima, koje prihvata i revizijski sud.

Odredbama člana 179. tač. 2. i 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09...), koji je bio na snazi u vreme nastanka predmeta spora, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to: ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu i ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Pravilnikom o radu tuženog od 21.07.2011. godine u članu 39. je predviđen otkazni razlog ukoliko postoje opravdani razlozi koji se odnose na ponašanje zaposlenog, nepoštovanje radne discipline i povrede radnih obaveza. Pravilnikom o radnoj disciplini i ponašanju zaposlenih kod tuženog poslodavca od 30.12.2011. godine propisano je da je zaposleni dužan da poštuje radnu disciplinu, pravila ponašanja i radne obaveze utvrđene tim pravilnikom. Ukoliko ne poštuje pravila discipline, poslodavac je prema odredbi člana 2. Pravilnika ovlašćen da zaposlenom otkaže ugovor o radu u skladu sa zakonom. Odredbom člana 3. Pravilnika propisane su povrede discipline, pravila ponašanja i radne obaveze koje predstavljaju otkazne razloge, navedene u 15 tačaka, te je pod tačkom 11 kao povreda i otkazni razlog propisano „neopravdano neizvršavanje radnih obaveza i zadataka i naloga pretpostavljenih, datih u vezi sa radnim obavezama i zadacima“. U postupku je izvedenim dokazima utvrđeno koje radnje i propusti tužioca predstavljaju skrivljeno učinjene povrede radne obaveze i ponašanje zbog kojeg ne može da nastavi rad kod poslodavca. Tužilac nije izvršavao radne obaveze i zadatke koji su bili u opisu njegovih poslova i koji su mu dati nalozima rukovodioca, nije se dovoljno zalagao na radu, njegove poslove su morali da odrađuju i dovršavaju drugi zaposleni, obavljao je telefonske razgovore u privatne svrhe i zadržavao se na pauzi duže od predviđenog radnog vremena, te se i verbalno neprimereno obraćao svom rukovodiocu.

Odredbom člana 12. stav 1. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo, između ostalog, na bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu, zdravstvenu zaštitu, zaštitu ličnog integriteta i druga prava u slučaju bolesti, smanjenja ili gubitka radne sposobnosti. Pri tome, odredbom člana 14. stav 1. tačka 3. istog Zakona propisano da je zaposleni dužan da obavesti poslodavca o bitnim okolnostima koje utiču ili bi mogle da utiču na obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu. Takođe, odredbom člana 16. stav 1. tačka 2. Zakona o radu predviđeno je da je poslodavac dužan da zaposlenom obezbedi uslove rada i organizuje rad radi bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, u skladu sa zakonom i drugim propisima.

Odredbama čl. 80, 81. i 82. Zakona o radu propisana je opšta zaštita zaposlenih i uslovi pod kojima se obezbeđuju pravo na bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu. U tom smislu je odredbom člana 80. stav 3. Zakona propisano da je zaposleni dužan da obavesti poslodavca o svakoj vrsti potencijalne opasnosti koja bi mogla da utiče na bezbednost i zdravlje na radu. Odredbom člana 81. stav 2. Zakona izričito je predviđeno da zaposleni sa zdravstvenim smetnjama, utvrđenim od strane nadležnog zdravstvenog organa u skladu sa zakonom, ne može da obavlja poslove koji bi izazvali pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja ili posledice za njegovu okolinu. Odredbama člana 101. Zakona o radu propisana je zaštita invalida utoliko što je predviđeno da je zaposlenom invalidu poslodavac dužan da obezbedi obavljanje poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti (stav 1), dok je zaposlenom kod koga je, u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, utvrđeno da postoji opasnost od nastanka invalidnosti na određenim poslovima – poslodavac dužan da obezbedi obavljanje drugog odgovarajućeg posla (stav 2).

U konkretnoj činjeničnoj situaciji, tužilac se nije obraćao tuženom poslodavcu sa zahtevom za poštedu ili za promenu poslova zbog rizika od pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja i nastupanja invalidnosti, niti je kod njega utvrđeno postojanje profesionalnog oboljenja i smanjene radne sposobnosti tj. nesposobnosti za određenu vrstu poslova. Njegova bolovanja i odsustvo sa rada zbog privremene sprečenosti za rad usled oboljevanja kolena nisu uticali na mogućnost obavljanja poslova na koje je on bio raspoređen, niti je on na to ukazivao. Kako se sam tužilac u tom smislu nije obraćao tuženom poslodavcu, ni tuženi poslodavac nije imao aktivnu obavezu u smislu člana 41. stav 1. tačka 7. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu da zatraži mišljenje službe medicine rada radi provere i ocene tužiočeve radne sposobnosti za obavljanje poslova njegovog radnog mesta.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, svesno i namerno odbijanje izvršavanja radnih naloga rukovodioca i izbegavanja izvršavanja poslova svog radnog mesta, bez opravdanih razloga koji bi posledično bili vezani za sopstveno zdravstveno stanje ili postojanje profesionalnog oboljenja, predstavlja povredu radne obaveze i akte kršenja uobičajene i propisane radne discipline, uz prisustvo neprimerenog ponašanja tužioca prema rukovodiocu i zaposlenima, što opravdava dati otkaz iz razloga propisanih u članu 179. tač. 2. i 3. Zakona o radu.

Okolnost da je otkazni postupak sproveden, prethodnim dostavljanjem pismenog upozorenja i nakon toga rešenja o otkazu ugovora o radu, u periodu u kojem je tužilac bio na bolovanju zbog privremene sprečenosti za rad, ne utiče na zakonitost datog otkaza. Razlozi otkaza nastali su u vreme tužiočevog prisustva na radu kao zdrave osobe i zaposlenog koji je svojom svesnom i voljnom skrivenom radnjom, upravo na radu, izvršio povredu radne obaveze i akt nepoštovanja radne discipline. Otkaz tužiocu nije dat zbog njegove privremene sprečenosti za rad usled bolesti, zbog čega nema mesta primeni odredbe člana 183. tačka 1. Zakona o radu u vezi sa neopravdanošću datog otkaznog razloga. Dostavljanje samog otkaznog rešenja tužiocu u vreme kada se on nalazio na bolovanju, nikako ne utiče na zakonitost donetog i pobijanog otkaznog rešenja.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, niti razlozi na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, primem člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju jer nisu bili nužni i neophodni u revizijskom postupku u smislu člana 165. stav 1. u vezi člana 154. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić