Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3170/21 od 26.01.2022. godine preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev kao i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka i odbijen zahtev tužene za naknadu troškova prvostepenog i drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. i 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11 ... 10/23), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br.10/23) i ocenio da je revizija tužioca dozvoljena i osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je zaposlen kod tužene na poslovima ... u Policijskoj upravi Smederevo. Prebivalište tužioca je na teritoriji grada Smedereva i od mesta rada udaljeno oko ... km. Za dolazak i odlazak sa rada tužilac je koristio javni prevoz i plaćao autobuske karte a kada je radio u noćnim smenama a nije bilo prevoza koristio je sopstveno vozilo. Tužena tužiocu u spornom periodu nije plaćala troškove prevoza za dolazak i odlazak sa rada. Tužilac nije dokazao da se obraćao starešini organa tužene pisanim zahtevom radi priznanja prava na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u spornom periodu. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke utvrđena je naknada troškova prevoza za utuženi period a na osnovu mesečne pretplatne karte u javnom prevozu.

Kod ovako utvrđeno činjeničnog stanja prvostepeni sud je polazeći od odredbe člana 169. Zakona o policiji, člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, člana 13. Zakona o državnim službenicima, člana 37. stav 1. i 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i odredbe člana 2. stav 1. tačka 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika ocenio da je tužbeni zahtev osnovan s obzirom da tužena nije tužiocu u utuženom periodu isplaćivala naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada na koje tužilac ima pravo i da ostvarivanje ovog prava nije uslovljeno podnošenjem zahteva tuženoj za isplatu tih troškova obzirom da nijedan od citiranih propisa ne propisuje obavezu zaposlenog da za ostvarivanje zakonskog prava na naknadu troškova prevoza mora da podnese rukovodiocu poseban zahtev. Stoga je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud nije prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda smatrajući da tužilac nije ispoštovao proceduru propisanu odredbom člana 140. stav 1. i 4. i člana 142. Zakona o državnim službenicima i člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i da je stoga postojanje pravnosnažnog rešenja rukovodioca organa o priznanju prava policijskom službeniku na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada materijalna pretpostavka koja mora biti ispunjena da bi u parnici policijski službenik ostvario pravo na isplatu novčanog potraživanja po tom osnovu. Kada je zaposleni propustio da koristi delotvorno pravno sredstvo on u parnici ne može sa uspehom ostvariti pravo na naknadu štete s pozivom na nezakonit i nepravilan rad organa tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 169. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“ broj 101/05, 63/09) propisano je da se na položaj, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih u Ministarstvu primenjuju se propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona nije drukčije određeno.

Odredbom člana 13. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“ br. 79/05 ... 99/10) propisano je da državni službenik ima pravo na platu, naknadu i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima.

Prema članu 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ br.62/06 ... 99/10) državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, za vreme koje je proveo na službenom putu u zemlji i inostranstvu, za smeštaj i ishranu dok radi i boravi na terenu i na naknadu troškova koji su izazvani privremenim ili trajnim premeštajem u drugo mesto rada, a prema stavu 2. istog člana da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način kojim se ostvaruju propisuju uredbom vlade.

Članom 2. stav 1. tačka 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ br. 98/07) propisano je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada dok je članom 3. iste uredbe propisano da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom odnosno međugradskom saobraćaju.

Navedenim propisima tužiocu je kao državnom službeniku zaposlenom kod tužene priznato pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada čiji je smisao da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu pri čemu navedeno pravo nije uslovljeno podnošenjem zahteva. Tužena je bila dužna da tužiocu u skladu sa navedenim propisima i odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu isplati troškove koje je tužilac imao za dolazak na rad i odlazak sa rada u spornom periodu. Kako to nije učinila dužna je da tužiocu naknadi štetu u visini troškova prevoza primenom odredbe člana 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a čija visina je utvrđena putem veštačenja u prvostepenom postupku što među strankama nije bilo sporno.

Na osnovu iznetog Vrhovni sud smatra da je drugostepeni sud pogrešnom primenom materijalnog prava odbio tužbeni zahtev tužioca pa je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je shodno članu 165. stav 2. ZPP a u vezi člana 153., 154. i 163. stav 2. ZPP i tužiocu priznati troškovi na ime sastava revizije 21.600,00 dinara (18.000,00 dinara + 3.600,00 na ime PDV za pruženu advokatsku uslugu) i na ime takse za reviziju i odluku o reviziji po 25.000,00 dinara.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković