Po oceni Vrhovnog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23), jer su osnovani revizijski navodi o različitom postupanju sudova u istoj pravnoj stvari, što ukazuje na potrebu ujednačenog tumačenja i primene prava po pitanju prava na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora zaposlenih u javnim službama kojima se plate isplaćuju u visini minimalne zarade i usaglašavanja sa pravnim shvatanjem Vrhovnog kasacionog suda, usvojenim na sednici Građanskog odeljenja održanoj 05.07.2022. godine koje, prema članu 45. stav 3. Zakona o uređenju sudova, obavezuje sva veća u sastavu odeljenja, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu ... (I stepen stručne spreme), sa punim radnim vremenom, za koje je bio utvrđen koeficijent od 6,30 za obračun i isplatu njegove plate. Osnovna plata tužioca u utuženom periodu, obračunata kao proizvod osnovice koju objavljuje Vlada Republike Srbije i koeficijenta njegovog radnog mesta, bila je niža od minimalne zarade. Zbog toga je tužena vršila njenu korekciju do visine minimalne zarade. Veštačenjem je utvrđena visina naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora prema parametrima sadržanim u Posebnom kolektivnom ugovoru za srednje škole od 1999. godine (prema kojima se regres za korišćenje godišnjeg odmora isplaćuje u visini prosečne neto zarade po zaposlenom u privredi RS, dok mesečni iznos naknade troškova za ishranu u toku rada iznosi 25% prosečne mesečne neto zarade po zaposlenom u privredi RS). Primenom ovih parametara utvrđeno je da neisplaćena naknada troškova za ishranu u toku rada iznosi 280.501,50 dinara, a regresa za korišćenje godišnjeg odmora 115.071,00 dinara, sve u pojedinačnim mesečnim iznosima.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu na isplatu traženih naknada. Po stanovištu tog suda, Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama nije regulisana minimalna zarada, zbog čega se primenjuju, na osnovu člana 2. stav 2. Zakona o radu, odredbe tog zakona koji minimalnu zaradu definiše kao zakonski minimum kojim se zaposlenom obezbeđuje zaštita i zadovoljavanje njegovih egzistencijalnih i socijalnih potreba. S`obzirom da u minimalnoj zaradi nisu sadržani troškovi ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, prvostepeni sud je zaključio da tužilac ima pravo da mu se isti isplate u dosuđenim iznosima.

Drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava odlučio o osnovu potraživanja tužioca, ali ne i o visini, s obzirom da se pravilnost utvrđenih iznosa na osnovu primenjenih parametara sadržanih u Posebnom kolektivnom ugovoru za srednje škole od 1999. godine ne može ispitati. Ovo zato što je, stavljanjem tih parametara u kontekst vremena iz kojeg potiče sporno potraživanje, prvostepeni sud propustio da ceni dejstvo imperativnih propisa koji su u spornom periodu ograničavali isplatu zarada kod korisnika budžeta, u koje spada i tužena kao javna ustanova. Zbog toga je potvrdio prvostepenu presudu u pogledu osnova tužbenog zahteva, a u delu odluke o visini i troškovima postupka ukinuo i vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni sud nalazi da se osnovano izjavljenom revizijom ukazuje da je prilikom odlučivanja o osnovu tužbenog zahteva materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Pravo zaposlenog na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, koji se odnose na ishranu u toku rada ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i regres za korišćenje godišnjeg odmora, između ostalog propisano je odredbama člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18). Odredbe Zakona o radu primenjuju se, na osnovu člana 2. stav 2. tog zakona, i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno.

Na utvrđivanje i obračun plata, naknada i dodataka zaposlenih u ustanovi obrazovanja i vaspitanja primenjuju se, saglasno članu 187. stav 3. u vezi s članom 1. stav 1. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS,“ br. 88/17 ... 129/21), propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 113/17) uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3) i propisuje da Vlada utvrđuje osnovicu za obračun i isplatu plata, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije (član 3. stav 1) i koeficijente za obračun i isplatu plata (član 8. stav 1). Koeficijenti za obračun i isplatu plata zaposlenih u osnovnom obrazovanju utvrđeni su članom 2. stav 1. tačka 1. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 44/01... 119/23).

Pravo na zasebnu naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora zaposlenih u osnovnim i srednjim školama nije predviđeno Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama. Prema odredbama tog zakona, koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, i sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 4). To pravo nije predviđeno ni Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS,“ br. 21/15, 27/22). Navedenim opštim aktom određeni su elementi za utvrđivanje plate tako što se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata u skladu sa zakonom, s tim što ukoliko je osnovna plata zaposlenog koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak manja od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na navedeni način isplaćuje se u visini minimalne zarade (član 20). Njime su uređene i naknade troškova na koje zaposleni imaju pravo, ali ne i naknada troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 26).

Tužilac je zaposlen u školi, pa se na utvrđivanje i obračun njegove plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuje poseban propis - Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, pa nema mesta supsidijernoj primeni odredaba Zakona o radu, koji bi se primenjivao samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih ne bi bili uređeni. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, proizilazi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredbe člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu. S`obzirom da je naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa u utuženom periodu tužiocu isplaćivana kroz koeficijent za obračun njegove plate, ne pripada mu pravo na dodatnu isplatu naknade ovih troškova koju potražuje tužbom, bez obzira na činjenicu što mu je plata isplaćivana u visini minimalne zarade iz čega dalje proizlazi da je nepravilna odluka nižestepenih sudova o osnovu tužbenog zahteva.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković