U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom ukazuje na bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 398. stav 3. ZPP, iz razloga što tužilac do zaključenja rasporave pred prvostepenim sudom nije predlagao dokaze koji su relevantni za odlučivanje o tužbenom zahtevu za naknadu izmakle koristi, a na novoj glavnoj rasporavi nije učinio verovatnim da ih je propustio opravdano i bez svoje krivice. Zbog bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, revizija se ne može izjaviti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku pred drugostepenim sudom, tužilac je bio pomoćni radnik tuženog na održavanju objekta na određeno vreme - do dva meseca, počev od 20.09.2012. godine. Dana 17.10.2012. godine, radeći na održavanju hotela „BB“ u ..., tužilac je pao sa skele na beton, sa visine od 1,60 metara i tom prilikom zadobio telesnu povredu u vidu frakture lakta desne ruke. Nakon povređivanja i po isteku ugovora o radu, tuženi je tužiocu produžio ugovor, tako da mu je radni odnos prestao 19.04.2013. godine. Usled zadobijenih povreda, tužiocu je umanjena radna sposobnost za 15%, s obzirom da je došlo do smanjenja pokreta u lakatnom zglobu za 2/3 usled čega nije sposoban za veća fizička naprezanja, dizanje i nošenje većeg tereta. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Brusu P1 1115/13 od 24.05.2017. godine, tužiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i naruženosti i za pretrpljene fizičke bolove i strah. Tužilac u ovoj parnici traži izgubljenu dobit u visini minimalne zarade koju je ostvarivao dok je radio kod tuženog, za period od prestanka radnog odnosa – 20.04.2013. godine do 01.10.2017. godine, kada je zasnovao radni odnos kod novog poslodavca, koja po obračunu veštaka iznosi ukupno 1.115.656,00 dinara.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da tužilac trpi štetu i vidu izmakle koristi, jer je usled propusta tuženog kao poslodavca, kod tužioca nastao trajni gubitak radne sposobnosti, zbog čega nije u mogućnosti da radi i stiče zaradu, pa smatra da ima pravo na izgubljenu dobit u visini minimalne zarade koju je kod tuženog ostvarivao pre povređivanja.

Drugostepeni sud je po održanoj raspravi ukinuo prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da tužilac nema pravo na naknadu ovog vida materijalne štete, u smislu člana 189. stav 3. ZOO, budući da je bio zaposlen kod tuženog na određeno vreme, pa bi radni odnos tužiocu svakako prestao po isteku ugovorenog roka - 19.04.2013. godine, iz čega proizilazi da nakon tog datuma, po redovnom toku stvari, ne bi ostvarivao zaradu. Takođe, tužilac prema pravilu o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, nije pružio dokaze o tome da li je u spornom periodu mogao da ostvaruje zaradu uopšte, odnosno umanjenu zaradu zbog smanjene radne sposobnosti, što je od značaja za ocenu izmakle koristi. Tužilac je na poslednjem ročištu za glavnu raspravu pred prvostepenim sudom - 18.03.2019. godine priložio dokaze da je u spornom periodu aktivno tražio zaposlenje i da zbog povrede na radu nije mogao da ga dobije. Međutim, apelacioni sud nije prihvatio izvođenje navedenih dokaza, nalazeći da je tužilac prekludiran u predlaganju istih, jer nije učinio verovatnim da bez svoje krivice nije mogao ih priloži, budući da je neke od tih dokaza imao, deo dokaza je kasnije pribavio, te da nije znao da su mu ovi dokazi potrebni, što se po oceni suda ne može prihvatiti kao opravdan razlog, posebno kada se ima u vidu da je tužioca zastupalo stručno lice iz reda advokata.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev.

Prema odredbi člana 189. stav 1. ZOO, oštećeni ima pravo kako da naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. Prema stavu 3. ovog člana zakona pri oceni o visini izmakle koristi, uzima se u obzir dobitak koji se osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, čije je ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Prema ovoj zakonskoj odredbi, poveriocu treba priznati pravo na naknadu štete za izmaklu korist, ako je šteta u vidu izmakle koristi izvesna, ako postoje elementi na osnovu kojih se može odrediti iznos izmakle koristi i ako očekivana izmakla korist nije protivna važećim propisima i dobrim poslovnim običajima. Dakle, pravo na naknadu štete zbog izmakle koristi, tužilac bi imao samo ako je prema onome što se redovno dešava ili prema posebnim okolnostima, izvesno i van razumne sumnje da bi tu korist ostvario da nije bilo štetnog događaja, za koji tužena odgovara po pravilima o odgovornosti poslodavca za povredu koju zaposleni pretrpi na radu ili u vezi sa radom (čl. 164. Zakona o radu i čl. 173. i 174. ZOO).

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da tužilac nije radio kod tuženog ni kod drugog poslodavca u spornom periodu, a nije pružio dokaze da je aktivno tražio zaposlenje, te da usled nastale povrede na radu nije mogao da radi i stiče zaradu. Shodno navedenom, tužilac nije dokazao izvesnost štete ni uzročno - posledičnu vezu između povrede na radu za koju odgovara tuženi i nastalog umanjenja imovine, što je bila tužiočeva obaveza i ujedno uslov za priznanje prava na izmaklu korist, u smislu člana 189. stav 3. u vezi člana 154. stav 1. i člana 155. ZOO. Stoga je pravilno odbijen tužbeni zahtev za naknadu ovog vida štete, a navodi revizije da je materijalno pravo pogrešno primenjeno nisu osnovani.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić