.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1104/2022
28.04.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Džakula, predsednika veća, Jelene Ivanović i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dobrivoje Tasić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2891/21 od 08.10.2021. godine, u sednici održanoj 28.04.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2891/21 od 08.10.2021. godine, tako što se ODBIJA žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 385/20 od 22.01.2021. godine i odbija zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.
ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 385/20 od 22.01.2021. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade štete na ime neisplaćene naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada, za period od 15.05.2007. do 15.05.2010. godine, isplati iznos od 540.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.05.2010. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 255.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana nastupanja uslova za izvršenje pa do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2891/21 od 08.10.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda, pa je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu, za period od 15.05.2007. do 15.05.2010. godine, na ime naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada isplati iznos od 540.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.05.2010. godine do isplate, kao i zahtev tužioca da se obaveže tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 255.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana kada nastupe uslovi za izvršenje do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog parničnog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu čl. 403. i 404. Zakona o parničnom postupku.
Tužena je podnela odgovor na reviziju, sa zahtevom za naknadu troškova za sastav tog odgovora.
S obzirom da je revizija tužioca dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) – u daljem tekstu: ZPP, to nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje primenom člana 404. ZPP.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) ZPP i utvrdio da je revizija osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene i rešenjem tužene .. broj ../2007 od 03.05.2007. godine premešten je sa 15.05.2007. godine na radno mesto policajac (UOSL), u PS ..., PU za grad Beograd. Počev od 16.02.2000. godine tužilac ima prijavljeno boravište u ..., u Ulici ... broj .., zbog čega je od 15.05.2007. godine, kada je premešten u PS ..., morao da putuje na relaciji ... – Beograd, radi obavljanja poslova svog radnog mesta. Tužilac se zahtevima od 29.01.2009. godine, 28.02.2010. godine, 04.10.2010. godine, 05.11.2010. godine, 01.12.2010. godine i 28.12.2010. godine, obraćao tuženoj sa molbom za isplatu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada na relaciji ... – Beograd, u visini cene prevozne karte u javnom međugradskom prevozu, uz priložene potvrde o ceni autobuske karte. Ovi zahtevi su od strane PS ... prosleđeni PU za grad Beograd, Upravi za logistiku pod brojem ../09 od 18.02.2009. godine, radi zauzimanja stava i davanja mišljenja povodom zahteva tužioca. Rešenjem 01 broj ... od 08.12.2011. godine tužena je usvojila zahtev tužioca za isplatu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada i odredila da se tužiocu isplate troškovi prevoza za septembar 2010. godine u iznosu od 16.120,00 dinara. Tužena je tužiocu za maj 2011. godine isplatila troškove prevoza u iznosu od 8.400,00 dinara, za jun 2011. godine u iznosu od 18.200,00 dinara, za jul 2011. godine u iznosu od 11.200,00 dinara, za septembar 2011. godine u iznosu od 29.400,00 dinara, što ukupno iznosi 67.200,00 dinara, dok mu za avgust 2011. godine nisu isplaćeni troškovi prevoza. Visina tužbenog zahteva je utvrđena iz nalaza sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbi člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu, člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 15. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, usvojio tužbeni zahtev tužioca kao osnovan.
Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužene zaključio suprotno, odnosno da tužiocu za utuženi period od 15.05.2007. do 15.05.2010. godine ova naknada ne pripada, jer tužilac do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom nije predočio dokaze da se pisanim putem obraćao starešini organa radi ostvarivanja prava na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada za navedeni period, niti to proizlazi iz pisanih zahteva u spisima, pa tužilac nije dokazao da postoji osnov građanskopravne odgovornosti tužene, a samim tim i činjenični osnov za primenu odredbe člana 172. u vezi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Saglasno tome, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.
Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je u pobijanoj presudi pogrešno primenjeno materijalno pravo.
Odredbom člana 118. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 61/06), bilo je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom prevozu.
Članom 37. st. 1. i 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06), propisano je, između ostalog, da državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, a uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju se uredbom Vlade.
Odredbom člana 15. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik RS”, broj 95/2005), koja je važila do 29.09.2007. godine, bilo je predviđeno da za korišćenje prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada isplaćuje se naknada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.
Članom 2. stav 1. tačka 1) Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS”, broj 98/07) predviđeno je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, a članom 3. iste da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.
Imajući u vidu navedene propise i utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužilac ima pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u utuženom periodu, pri čemu prethodno obraćanje tuženoj radi isplate ne predstavlja razlog za uskraćivanje naknade. Visina naknade koja pripada tužiocu na ime troškova prevoza utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke, prema ceni karte u međugradskom prevozu o prisustvu tužioca na radu.
Dakle, suprotno stavu izraženom u pobijanoj presudi, Zakon o platama državnih službenika i nameštenika i navedene Uredbe, propisuju obavezu poslodavca da zaposlenima naknadi troškove za dolazak na rad i odlazak sa rada, koja nije uslovljena podnošenjem zahteva za isplatu tih troškova tuženoj.
Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.
Zahtev tužene za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju je odbijen na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer to nisu troškovi potrebni za vođenje ove parnice, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Gordana Džakula,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
