.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1107/2014
04.06.2015. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje S.T. iz N.S., Ulica…, čiji je punomoćnik S.K., advokat iz N.S., Ulica…, protiv tuženog DOO H.m.& h. iz N.S., …, čiji je punomoćnik M.G., advokat iz N.S., Ulica…, radi poništaja rešenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2052/13 od 29.10.2013. godine, u sednici održanoj 04.06.2015. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2052/13 od 29.10.2013. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1124/11 od 11.02.2013. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je rešenje o otkazu ugovora o radu broj 579 od 13.05.2011. godine doneto od strane tuženog u vreme donošenja bilo ništavo, te da se obaveže tuženi da tužilji umesto vraćanja na rad isplati 428.400,00 dinara, a što predstavlja 18 zarada koje bi tužilja ostvarivala da radi kod tuženog sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka od 139.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2052/13 od 29.10.2013. godine, stavom prvim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u prvostepenoj presudi, tako što je obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka od 16.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate i tako što je obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 106.500,00 dinara, dok se u preostalom delu žalba tuženog odbija, a žalba tužilje se odbija u celosti i pobijana presuda potvrđuje u preostalom delu. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka od 36.800,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužilje.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz tačke 12. navedenog člana, na koju se revizijom posredno ukazuje, jer je izreka presude jasna i razumljiva, a pobijana odluka sadrži jasne i potpune razloge o odlučnim činjenicama, koje nisu u suprotnosti sa izvedenim dokazima.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog po osnovu ugovora o radu od 08.12.2010. godine i radila je na radnom mestu poslovođe. Tužilji je 03.04.2011. godine otvoreno bolovanje i dok se nalazila na bolovanju tužilja je 13.05.2011. godine primila upozorenje tuženog od 12.04.2011. godine, kojim je upozorena da će joj se otkazati ugovor o radu, jer ne ostvaruje predviđene rezultate rada, niti ima potrebna znanja i sposobnosti, a u skladu sa odredbom člana 179. tačka 3. Zakona o radu. Istoga dana tužilja je primila i rešenje o otkazu ugovora o radu od 13.05.2011. godine, sa obrazloženjem da ne ostvaruje rezultate rada i da nema potrebna znanja i sposobnosti. Tuženi je rešenjem od 12.07.2011. godine, stavio van snage rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji od 13.05.2011. godine i naložio tužilji da se vrati na rad prvog dana od dana prijema rešenja, uz obaveštenje da ima pravo na naknadu zarade za period od 14.05.2011. godine do dana vraćanja na rad u visini zarade koju bi ostvarivala da radi. Tužilja je rešenje tuženog od 12.07.2011. godine primila preporučenom poštom 14.07.2011. godine i nije tražila poništaj tog rešenja. Kako se tužilja nije vratila na rad kod tuženog, to je tuženi 22.08.2011. godine doneo rešenje br. 1948, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu zbog učinjene povrede radne obaveze i to neopravdani izostanak sa posla dana 15.07.2011. godine. Tužilji je pokušano dostavljanje upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu preporučenom pošiljkom, ali ga tužilja nije primila, već je dostavljanje izvršeno isticanjem na oglasnu tablu tuženog. Rešenje tuženog br. 1948 od 22.08.2011. godine primio je tužiljin suprug 21.10.2011. godine, ali tužilja nije tražila poništaj ovog rešenja.
Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev za poništaj spornog rešenja od 13.05.2011. godine o otkazu ugovora o radu, kao i da se tuženi obaveže da umesto vraćanja na rad tužilji isplati 428.400,00 dinara, a što predstavlja 18 zarada koje bi tužilja ostvarivala da radi.
Odredbom člana 188. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da tužilac može u tužbi tražiti da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave. Stavom 2. istog člana zakona, propisano je da se ovakva tužba može podići kada je to posebnim propisima predviđeno, kad tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili kad tužilac ima neki drugi pravni interes.
Ispitujući zakonitost spornog rešenja od 13.05.2011. godine, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je rešenje tuženog od 13.05.2011. godine, kojim je otkazan ugovor o radu tužilji, stavljeno van snage donošenjem rešenja tuženog od 12.07.2011. godine, zbog čega tužilja nema pravni interes za utvrđivanje ništavosti rešenja tuženog od 13.05.2011. godine. Naime, tužilja u ovoj pravnoj stvari nije tražila poništaj rešenja tuženog od 22.08.2011. godine, kojim joj je otkazan ugovor o radu, primenom odredbe člana 179. tačka 2. Zakona o radu, niti je pak tužilja tražila poništaj rešenja tuženog od 12.07.2011. godine, a kojim je upravo sporno rešenje stavljeno van snage. Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužilja nema pravni interes za utvrđenje ništavosti spornog rešenja tuženog od 13.05.2011. godine, jer je već tuženi sporno rešenje stavio van snage i to donošenjem rešenja od 12.07.2011. godine, a u radnom sporu nema zaštite, ako pravo nije povređeno.
Neosnovani su revizijski navodi kojima se ukazuje da sud konstatuje nezakonito ponašanje tuženog, a što sporno rešenje čini nezakonitim, iz čega je nesporan pravni interes tužilje za vođenje ovog spora. U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je sporno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu od 13.05.2011. godine, stavljeno van snage donošenjem rešenja tuženog od 12.07.2011. godine, a koje pri tom tužilja ne osporava. Tužilja nije tražila ni poništaj rešenja tuženog od 22.08.2011. godine, kojim joj je otkazan ugovor o radu zbog učinjene povrede radne obaveze, primenom odredbe člana 179. tačka 2. Zakona o radu, jer je neopravdano izostala sa posla 15.07.2011. godine, zbog čega tužilja nema pravni interes za utvrđenje ništavosti rešenja koje je već stavljeno van snage i shodno tome više ne postoji, pri čemu nije proizvelo štetne posledice za tužilju.
Na osnovu iznetog, primenom odredbe člana 405. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Vesna Popović, s.r.
