U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa punomoćnik Zoran Čukanović, advokat iz ..., protiv tuženog „Futura Plus“ AD iz Novog Beograda, koga zastupa punomoćnik Božur Laketić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1101/19 od 11.09.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 25.08.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1101/19 od 11.09.2019. godine i presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 1181/14 od 04.06.2018. godine tako što se ODBIJA tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi rešenje tuženog zavedeno pod brojem .. od 03.10.2013. godine kojim je otkazan ugovor o radu tužilje, da se obaveže tužena da tužilju vrati na rad i da tužilji isplati troškove postupka u ukupnom iznosu od 150.750,00 dinara, kao neosnovan.

OBAVEZUJE SE tužilja AA iz ... da tuženom „Futura Plus“ ad sa sedištem u Beogrdu, na ime troškova postupka isplati iznos od 100.550,00 dinara, u roku od 8 dana po prijemu presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1101/19 od 11.09.2018. godine odbijena je, kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 1181/14 od 04.06.2018. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje AA iz ..., i poništeno rešenje tuženog „Futura Plus“ AD Beograd, Novi Beograd, zavedeno pod brojem .. od 03.10.2013. godine, kojim je otkazan ugovor o radu tužilji, kao nezakonito, obavezan tuženi da tužilju vrati na rad, kao i da joj naknadi troškove postupka u iznosu od 150.750,00 dinara, dok je odbijen zahtev tužene za naknadu troškova postupka u iznosu od 63.750,00 dinara, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), pa je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje posebno na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija, u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. ZPP, može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na poslovima prodavca u kiosku počev od 1991. godine, a aneksom broj 2, ugovora o radu od 20.12.2007. godine raspoređena je da obavlja poslove prodavca u sektoru prodaje kod tuženog, koje je i obavljala do dana donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu 03.10.2013. godine. Direktor tuženog je doneo odluku br. .. od 20.08.2013. godine, po kojoj su zaposleni, koji obavljaju poslove prodavca u maloprodajnim objektima, počev od 19.08.2013. godine u obavezi da dva puta dnevno, i to pre početka rada u maloprodajnom objektu, kao i na kraju radnog vremena, izvrše u POS terminalu proveru sadržaja foldera sa obaveštenjima, a Odlukom direktora broj .. od 28.01.2013. godine organizovana je aktivna prodaja robe dostavljača „NELT“, počev od 19.08.2013. godine do 01.09.2013. godine. Prema ovoj Odluci „aktivna prodaja“ podrazumeva ponudu robe iz tačke 3. pomenute Odluke, sa ciljem prodaje iste svakom kupcu, a zaposleni koji obavlja poslove prodavca u maloprodajnim objektima tuženog su dužni da na osnovu dobijenog pismenog obaveštenja – naloga Sektora menadžmenta obavljaju aktivnu prodaju robe br. .. TUC orginal 21 G. Tužilja nije sprovela „aktivnu prodaju artikla“ koji su se nalazili na aktivnoj prodaji, zbog čega je bila kažnjena 10% umanjenja zarade za avgust 2013. godine, na osnovu rešenja tuženog od 28.08.2013. godine, zbog nesprovođenja „aktivne prodaje artikla“ u dane kada je izvršena kontrola maloprodajnog objekta (10.08.2013.). Ista povreda radne obaveze je uzeta kao razlog za otkaz ugovora o radu u rešenju od 03.10.2013. godine kojim je tužilji prestao radni odnos sa danom 24.10.2013. godine (što je utvrđeno kontrolom 22.08 i 23.08.2013. godine).

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje sudovi su utvrdili da bi tužilja, ponašajući se na način da nudeći proizvode na promociji kupcima koji nisu imali nameru da te proizvode kupe, vršila prekršaj i postupila suprotno članu 22. Zakona o zaštiti potrošača, u vezi sa članom 17. istog Zakona, što bi dalje značilo da bi učinila prekršaj u smislu člana 160. tačka 8. i 10. tog Zakona, pa takve radnje koje su tužilji stavljene na teret ne predstavljaju povredu radne obaveze. U tom smislu, tužilja nije učinila povredu radne obaveze koje su joj stavljene na teret, iz člana 19. stav 2. tačka 1., 2. i 17. aneksa ugovora o radu, niti povredu iz člana 134. stav 1. tačka 1. i 2. Pravilnika o radu tuženog, pa nisu ispunjeni uslovi iz člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, jer se ponašanje tuženog kao prodavca, smatra nasrtljivom poslovnom praksom, u smislu člana 22. Zakona o zaštiti potrošača, koja je zabranjena članom 17. istog Zakona.

Zakon o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 i 61/05) je u članu 179. tačka 2. propisao da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje, potrebu poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Pravilnikom o radu tuženog od 17.12.2013. godine, kao opštim aktom, u članu 134. je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze, kao što su neizvršavanje i neblagovremeno i nesavesno i nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza predviđenih zakonom, pravilnikom i ugovorom o radu ili ako zaposleni ne izvršava naredbe pretpostavljenog. Naredbom direktora tuženog, koji je bez sumnje pretpostavljeni tužilji, propisana je takozvana aktivna prodaja, odnosno obaveza prodavca da kupcima nudi robu proizvođača „Nelt“ u periodu od 19.08.2013. godine do 01.09.2013. godine, i to proizvod .. TUC Orginal 211“, sa naznakom da je proizvod na akciji. U postupku je nesumnjivo utvrđeno da je kontrolom od strane ovlašćenih lica u dva navrata, u periodu u kome je postojala obaveza aktivne prodaje, utvrđeno da tužilja takvu aktivnu prodaju nije vršila. Iz navedenog proizlazi da je tužilja izvršila radnju koja se može tretirati povredom radne obaveze u smislu napred citranih odredaba zakona.

Tačno je, kako to smatraju i nižestepeni sudovi, da tužilja ne bi bila dužna da vrši obavezu čija radnja predstavlja protivpravno postupanje odnosno zabranjeno delovanje. U tom smislu nižestepeni sudovi smatraju da je aktivna prodaja koja je bila naložena tužilji u konkretnom slučaju zabranjena, kao vid nasrtljive poslovne prakse iz Zakona o zaštiti potrošača. Međutim, ovakav zaključak nižestepenih sudova se ne može prihvatiti kao pravilan, jer se zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Odredbom člana 24. i 25. Zakona o zaštiti potrošača („Službeni glasnik RS“ br. 73/10), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, propisani su slučajevi nasrtljivog poslovanja odnosno oblici poslovne prakse koji se smatraju nasrtljivim poslovanjem. Radnja tužilje koju je bila dužna da obavi, odnosno da ponudi prodaju proizvoda sa naznakom da je na akciji, može se tretirati kao ponuda za zaključenje ugovora o kupoprodaji koju kupac ni u kom slučaju nije bio dužan da prihvati, niti mu se u izgled stavljala bilo kakva šteta ako takvu ponudu ne prihvati. S obzirom da je odgovarajućim aktima poslodavca utvrđena obaveza tužilje kao zaposlene da ističe ponudu u vezi sprovođenja aktivne prodaje, a da tužilja to nije uradila, ona je svojom radnjom učinila povredu radne obaveze koja joj je stavljena na teret, pa je zato rešenje o otkazu ugovora o radu, u smislu napred citiranih odredaba, zakonito, pa samim tim i tužbeni zahtev neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu istaknutu činjenicu da je tužilja za istu povredu radne obaveze već kažnjena novčanom kaznom, jer dana 10.08.2013. godine nije vršila aktivnu prodaju proizvoda, te da tužilja ne može biti kaženjena za istu povredu radne obaveze dva puta. Međutim, iz obrazloženja rešenja o otkazu ugovora o radu proizlazi da je tužilja izvršila povredu radne obaveze ne samo 10.08.2013. godine, za šta je već kažnjena novčanom kaznom, već i 22.08. i 23.08. iste godine, a u vezi Odluke direktora o aktivnoj prodaji u periodu od 19.08.2013. godine do 01.09.2013. godine, zbog čega se ne može smatrati da je tužilja već kažnjena za istu povredu radne obaveze, s obzirom da se rešenje tuženog o otkazu odnosi i na aktivnu prodaju drugog proizvoda u drugom vremenskom periodu.

Iz navedenih razloga preinačene su nižestepene odluke i tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP. 

Tužena je u sporu uspela, troškove postupka je tražila i opredelila, pa ima pravo na te troškove, i to za zastupanje na tri održana ročišta po 18.000,00 dinara i jednom neodržanom ročištu 9.750,00 dinara, za sastav revizije 33.000,00 dinara i za taksu na reviziju 3.800,00 dinara, ukupno 100.550,00 dinara, sve prema Advokatskoj Taksenoj tarifi. Zato je odlučeno kao u stavu drugom izreke, u smislu člana 165. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić