Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/2014 87/2018 i 18/2020) za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse, budući da je pobijana presuda o tužbenom zahtevu za naknadu štete po osnovu neisplaćene naknade za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor zasnovana na primeni materijalnog prava koja odstupa od stava izraženog u pravnosnažnim odlukama i odlukama Vrhovnog kasacionog suda u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama. Stoga je odlučeno kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog počev od 01.09.2015. godine na osnovu Aneksa broj ... - .../...-...-.../.../... od 28.08.2015. godine, Aneksom V od 31.08.2015. godine i od 01.02.2017. godine ugovora o radu od 04.02.2003. godine. Naznačene anekse tužilac je zaključio sa ovde tuženim koji je osnovan statusnim promenama Privrednog društva Železnice Srbije AD Beograd. U periodu na koji se odnosi tužbeni zahtev tuženi poslodavac u obračunu zarada nije posebno iskazivao iznose isplaćene zaposlenima po osnovu ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, odnosno naknade po tom osnovu nisu prikazane kao posebne stavke. Ugovor o radu za tužioca, sa pripadajućim aneksima, kao i Kolektivni ugovor važeći kod tuženog u odnosnom periodu, ne utvrđuju visinu naknade ovih troškova, ali odredbama Kolektivnog ugovora propisano je da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmorasvedena na jedan radni čas.

Nižestepenim odlukama je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade regresa za godišnji odmor, kao i naknade na ime troškova ishrane u toku rada, na osnovu zaključka sudova da okolnost što visina naknada nije vrednosno iskazana u obračunskim listama zaposlenih, i što se ne može utvrditi u kom procentu učestvuju u vrednosti jednog radnog časa, ne znači da zaposleni, pa i ovde tužilac nisu ostvarili pravo na ove naknade, da je stvar opredeljenja poslodavca da li će propisati da se pravo na naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora obračunava i isplaćuje kao posebna naknada, ili će pravo na ove naknade koje po osnovu rada pripadaju zaposlenom, biti iskazane kao sastavni deo vrednosti jednog radnog časa. Kada Kolektivni ugovor i ugovor o radu ne utvrđuju visinu naknade troškova, već se opštim aktom određuje da se oni uračunavaju u cenu radnog časa, kao elementi za obračun osnovne zarade, tada zaposleni ne može sa uspehom potraživati posebnu isplatu novčanih iznosa iz ovih osnova, jer nema odgovarajućeg opšteg akta i instrumenta za njihovu konkretnu realizaciju. Visina spornih naknada ne može biti utvrđena primenom parametara utvrđenih ranijim kolektivnim ugovorom poslodavca prethodnika tuženog koji su bili na snazi u vreme važenja Zakona o radnim odnosima („Sl. glasnik RS“ br.55/96… i 43/2001), jer po odredbama tog zakona ove naknade nisu imale karakter zarade, već drugih primanja, na koje se ne plaćaju porezi i doprinosi.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u donošenju nižestepenih odluka pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Zakonom o radu propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, propisano je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 1, 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Počev od 01.01.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima utvrde visinu ovih naknada. Međutim, u konkretnom slučaju tuženi takav akt nije doneo. Pri tom, visina naknade troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova ishrane u toku rada, mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Zbog toga, ne može se prihvatiti zaključak drugostepenog suda, da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da visina tih naknada nije mogla biti utvrđena, niti su iznosi naknada iskazani u platnoj listi, kako je to propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu. Na osnovu iznetog, proizlazi zaključak da je tuženi, u pogledu isplate navedenih naknada, citirane zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca.

Zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova činjenično stanje je ostalo nepotpuno utvrđeno, jer nije utvrđena visina pripadajućih naknada tužiocu po osnovu troškova za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor u spornom periodu. Prvostepeni sud u delu kojim je utvrđena visina predmetnih potraživanja, po parametrima iz Kolektivnog ugovora poslodavca („Sl. glasnik RS“, br 37/95), nije prihvatio sa razloga što u spornom periodu nije bio na pravnoj snazi. Prema iznetom, ostala je neutvrđena pripadajuća visina na ime naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora tužiocu, primenom odgovarajućih parametara.

Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci, ukinuo nižestepene presude, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, jer zbog izostalog utvrđenja o činjenicama o pripadajućim mesečnim iznosima tužiocu po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje ishrane u toku rada, nije bilo uslova za preinačenje presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić