U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca D.R. iz Č., čiji je punomoćnik S.K.J., advokat iz Č., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde i državne uprave, Osnovno javno tužilaštvo u Čačku, koju zastupa Republičko pravobranilaštvo, Odeljenje u Čačku, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu R1 29/15 od 28.04.2015. godine i o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3379/13 od 09.07.2014. godine u sednici održanoj 16.03.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBACUJE SE žalba tužioca izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu R1 29/15 od 28.04.2015. godine.

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3379/13 od 09.07.2014. godine, u delu kojim je odlučeno o naknadi nematerijalne štete i o naknadi materijalne štete na ime troškova postupka pred Ustavnim sudom.

ODBIJA SE kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv stava trećeg, tačka 2. presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3379/13 od 09.07.2014. godine.

Delimično se PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu u stavu trećem tačka 1. izreke, pa se potvrđuje presuda Osnovnog suda u Čačku P1 105/12 od 27.06.2013. godine u delu stava prvog izreke kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete zbog povrede prava ličnosti plati 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.06.2013. godine pa do isplate.

U ostalom delu revizija tužioca se ODBIJA kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Čačku P1 106/12 od 27.06.2013. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete, zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda plati 700.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.06.2013. godine pa do konačne isplate, dok je stavom drugim izreke odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda isplati još 300.000,00 dinara sa pripadajućom kamatom, kao neosnovan. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete u visini manje ostvarene plate u periodu od 01.01.2010. do 27.06.2011. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom kamatom počev od zadnjeg dana u narednom mesecu za prethodni mesec pa do konačne isplate, a stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2009. godinu plati 47.353,90 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2010. godine do isplate. Stavom petim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime manje isplaćene plate u periodu od 01.01.2010. do 20.03.2010. godine i na ime štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2009. godinu plati doprinose Fondu penzijskog i invalidskog osiguranja i to po 10.867,05 dinara na teret zaposlenog i na teret poslodavca, a stavom šestim izreke obavezana je tužena da na osnovicu manje ostvarene zarade za period od 21.03.2010. do 26.07.2011. godine Fondu PIO plati doprinose i to po 189.347,07 dinara na teret zaposlenog i na teret poslodavca. Stavom sedmim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime sastava žalbe Ustavnom sudu od strane advokata plati 50.000,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od 14.01.2010. godine pa do isplate, dok je stavom drugim izreke odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da mu po istom osnovu plati još 12.500,00 dinara sa pripadajućom kamatom. Stavom devetim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 247.322,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3379/13 od 09.07.2014. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i prvostepena presuda potvrđena u delu stava trećeg izreke kojim je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade materijalne štete u visini manje ostvarne plate za period od 01.01.2010. godine do 20.03.2010. godine isplati pojedinačne mesečne iznose bliže određene ovim stavom izreke, a sve sa zakonskom kamatom počev od dana dospeća do konačne isplate. Stavom drugim izreke ukinuta je prvostepena presuda u delu stava trećeg izreke kojim je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade materijalne štete u visini manje ostvarene plate u periodu od 21.03.2010. do 26.07.2011. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa kamatom bliže određenom ovim stavom izreke. Stavom trećim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i sedmom izreke tako što je tačkom 1. ovog stava odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede ugleda i časti plati 700.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.06.2013. godine pa do konačne isplate, a tačkom 2. ovog stava odbijen je, kao neosnovan i tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade materijalne štete u vidu troškova postupka pred Ustavnim sudom za sastav žalbe Ustavnom sudu sačinjen od strane advokata, plati 50.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.01.2010. godine pa do konačne isplate.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 395. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu R1 29/15 od 28.04.2015. godine, stavom prvim izreke dozvoljena je posebna revizija u delu stava trećeg tačka 2, dok stavom drugim izreke nije dozvoljena posebna revizija tužioca u delu stava trećeg tačka 1. izreke pobijane drugostepene presude.

Protiv navedenog rešenja drugostepenog suda tužilac je izjavio žalbu iz svih zakonom predviđenih razloga.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene žalbe, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da se u konkretnom slučaju radi o postupku započetom pre 01.02.2012. godine, odnosno pre stupanja na snagu novog Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11), pa se, primenom člana 506. stav 1. u vezi člana 508. tog Zakona, ovaj postupak ima sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku objavljenog u „Službenom glasniku RS“ broj 125/04 i 111/09, koji ne predviđa žalbu kao pravni lek koji se može izjaviti protiv rešenja drugostepenog suda, što i žalbu tužioca čini nedozvoljenom.

Naime, žalba kao pravni lek može se izjaviti protiv presude donete u prvom stepenu (član 355. ZPP) i protiv rešenja prvostepenog suda (član 385.ZPP). Protiv odluka drugostepenog suda - pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu i rešenja drugostepenog suda, stranke mogu izjaviti reviziju (član 394. i 412. stav 5. ZPP).

Kako je protiv rešenja drugostepenog suda izjavljena žalba, to je na osnovu člana 411. u vezi člana 373. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nije vezan odlukom apelacionog suda kada taj sud ne predlaže odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, pa imajući u vidu različito odlučivanje Apelacionog suda u Kragujevcu i Apelacionog suda u Beogradu o pravu neizabranih sudija i javnih tužilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti, kao i o pravu na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, na šta se ukazuje i revizijom i žalbom tužioca, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su, radi ujednačavanja sudske prakse, ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca, kao izuzetno dozvoljenoj, izjavljenoj protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu kojom je odlučeno i o ovom delu tužbenog zahteva.

Na osnovu iznetog, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), pa je našao da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijsku sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka u delu koji se revizijom pobija, tužilac je do 31.12.2009. godine obavljao funkciju zamenika javnog tužioca u Opštinskom javnom tužilaštvu u Čačku, kada mu je funcija prestala s obzirom da odlukom Državnog veća tužilaca o izboru zamenika javnih tužilaca, od 15.12.2009. godine, nije izabran na javno tužilačku funkciju za koju je konkurisao. Protiv navedene odluke tužilac je Ustavom sudu izjavio ustavnu žalbu, a Državno veće tužilaca je 15.07.2010. godine donelo pojedinačnu odluku kojom je utvrđeno da je tužiocu, koji nije izabran za zamenika javnog tužioca u skladu sa Zakonom o javnim tužilaštvima, prestala funcija sa 31.12.2009. godine. Istom odlukom utvrđeno mu je i pravo na naknadu plate u trajanju od šest meseci, u visini plate koju je imao u trenutku prestanka dužnosti. Međutim, u postupku preispitivanja odluke prvog sastava Državnog veća tužilaca od 15.12.2009. godine, Državno veće tužilaca je 26.07.2011. godine donelo odluku povodom prigovora o izboru zamenika javnih tužilaca na trajno obavljanje funkcije, tako što je usvojilo prigovor neizabranog nosioca, promenilo odluku Državnog veća tužilaca od 15.12.2009. godine i tužilac je izabran za zamenika javnog tužioca u Osnovnom javnom tužilaštvu u Čačku. Na ovu dužnost tužilac nije stupio u zakonskom roku, s obzirom da je 20.03.2010. godine počeo da se bavi advokatskom profesijom, koju i danas obavlja.

Odlučujući o delu tužbenog zahteva koji se revizijom pobija, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete u visini troškova za sastav ustavne žalbe sačinjene od strane advokata u visini od 50.000,00 dinara, ali i da ima pravo na naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda, koja mu je dosuđena u visini od 700.000,00 dinara.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, drugostepeni sud je izrazio stav da tužilac nema pravo na naknadu nematerijalne štete, kao ni na naknadu materijalne štete za sastav ustavne žalbe sačinjene od strane advokata, pa je preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je usvojen zahtev tužioca za naknadu navedenih vidova štete i tužbeni zahtev u tom delu odbio.

Tužilac je protiv odluke Državnog veća tužilaca kojom nije izabran na funkciju zamenika javnog tužioca izjavio ustavnu žalbu, koja jeste bila neophodna radi odlučivanja o pravilnosti pobijane odluke, s obzirom da se ustavna žalba, shodno članu 6. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu, smatra prigovorom na odluku Državnog veća tužilaca.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, propisano da se u postupcima pred Ustavnim sudom ne plaća taksa, a da učesnici u postupku pred sudom sami snose svoje troškove, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno shvatanje drugostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu ovih troškova ni pred Ustavnim sudom, pa iste ne može osnovano potraživati ni u postupku za naknadu štete pred sudom opšte nadležnosti.

Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava odbio tužbeni zahtev u ovom delu, pa je primenom člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su osnovani navodi revizije da je drugostepeni sud pogrešnom primenom materijalnog prava odlučio o pravu tužioca na naknadu nematerijalne štete.

Naime, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je Državno veće tužilaca organ u čijoj je nadležnosti ocena ispunjenosti uslova kandidata za izbor na funkciju javnih tužilaca i njihovih zamenika, da navedeni organ prilikom donošenja svojih odluka nije izašao iz okvira svoje nadležnosti niti je imao za cilj povredu ličnih dobara tužioca, a da navedena odluka o neizboru tužioca ne sadrži ocene koje nisu potrebne za tu vrstu odluke, niti se njome zadire u privatni, lični i porodični život tužioca, već je ovaj organ svoju odluku doneo u cilju sprovođenja postupka izbora javnih tužilaca. Protiv ove odluke (od 15.12.2009. godine) tužilac je uložio pravni lek – ustavnu žalbu, nakon čega je doneta pojedinačna odluka (od 15.07.2010. godine), kojom je državno veće tužilaca ponovo cenilo ispunjenost uslova za izbor i zaključilo da tužilac ove uslove ne ispunjava.

Međutim, odlučivanje o izboru javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca od strane Državnog veća tužilaca, predstavlja odlučivanje o pravima i obavezama javnih tužilaca, pa Vrhovni kasacioni sud nalazi da donošenje ove vrste odluke od strane Državnog veća tužilaca predstavlja posebnu vrstu suda (što je u skladu i sa izjašnjenjem Evropskog suda za ljudska prava, u tumačenju odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda), zbog čega se na ovaj postupak imaju primeniti i pravila o zaštiti prava na pravično suđenje.

Prva odluka Državnog veća tužilaca predstavlja uopštenu odluku kojom je odlučeno o neizboru svih javnih tužilaca, među kojima je i ovde tužilac, iz čega proizilazi da svi neizabrani kandidati nisu ispunili uslove za izbor propisane pravilima Državnog veća tužilaca. Po izjavljivanju ustavne žalbe, Državno veće tužilaca je donelo pojedinačnu odluku kojom je ponovo utvrđeno da tužilac ne ispunjava uslove za izbor zamenika javnog tužioca, ali je u postupku preispitivanja odluke prvog sastava Državnog veća tužilaca, taj organ doneo odluku povodom prigovora na odluku o izboru, tako što je prigovor ovde tužioca usvojen i promenjena prethodna odluka od 15.12.2009. godine, a tužilac izabran na funkciju zamenika javnog tužioca u Osnovnom javnom tužilaštvu u Čačku.

Iz utvrđenja da je prigovor tužioca osnovan proizilazi da je prethodnom odlukom došlo do povrede njegovog prava na pravično suđenje. Pravo na pravično suđenje zagarantovano je odredbom člana 32. Ustava Republike Srbije, kao i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Prema Ustavu Srbije, pravo na pravično suđenje je svrstano u ljudska i manjinska prava i slobode, koja se primenom člana 18. stav 1. Ustava neposredno primenjuju, što znači da pravo na pravično suđenje predstavlja jedno od prava ličnosti.

Iako tužilac tužbom nije izričito tražio da se utvrdi da mu je povređeno pravo ličnosti, već to navodi u tužbi i tokom postupka, Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ovog prava, s obzirom da čast i ugled spadaju u pojam prava ličnosti, koja pored časti i ugleda, kao elemenata prava ličnosti, spadaju i sva druga prava iz člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (pravo na život, fizički i psihički integritet, zdravlje, pijetet, dostojanstvo, privatni život, pravo na iznošenje mišljenja, zaštitu lika i ličnosti, privatne podatke i slično).

Povreda prava na pravično suđenje u konkretnom slučaju otklonjena je novom odlukom Državnog veća tužilaca od 26.07.2011. godine, ali imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja koje su utvrđene u postupku pred nižestepenim sudovima, Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužilac, u skladu sa odredbom člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ima pravo na naknadu štete koja mu je pričinjena zbog povrede prava na pravično suđenje, kao jednog od prava ličnosti. Visinu nematerijalne štete Vrhovni kasacioni sud je odredio u skladu sa kriterijumima predviđenim stavom 2. istog člana, pa nalazi da dosuđeni iznos od 100.000,00 dinara predstavlja adekvatno obeštećenje tužiocu u odnosu na učinjenu povredu prava.

Preko dosuđenog iznosa, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je zahtev tužioca za naknadu ovog vida nematerijalne štete neosnovan, s obzirom da u obrazloženoj pojedinačnoj odluci o neizboru tužioca na funkciju zamenika javnog tužioca, kao ni u istupima predstavnika Državnog veća tužilaca, nije bilo omalovažavanja ili nepoštovanja ličnosti tužioca, bilo kog vida klevete ili navoda koji zadiru u njegov privatni, lični ili porodični život, što znači da navedena odluka nije doneta u cilju povrede navedenih ličnih dobara tužioca niti nanošenja bilo kog vida štete, a što i dosuđivanje u većem iznosu čini neosnovanim. Ovo iz razloga što Vrhovni kasacioni sud nalazi da će se dosuđivanjem naknade kao u izreci ove presude uspostaviti psihička ravnoteža koja je postojala kod tužioca pre učinjene povrede prava, a dosuđivanje u većem iznosu ne bi odgovaralo cilju kome ova naknada služi.

Na osnovu iznetog, primenom člana 407. stav 1. i 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu četvrtom i petom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.