U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Zorana Hadžića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Đura Blagojević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Visoki savet sudstva, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Nišu, radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1532/20 od 18.02.2021. godine, u sednici veća održanoj 10.03.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1532/20 od 18.02.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1532/20 od 18.02.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužene i potvrđena presuda Višeg suda u Nišu P 1297/17 od 18.04.2019. godine u usvajajućem delu stava prvog izreke, kojim je tužiocu dosuđena naknada nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti u iznosu od 80.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke prvostepena presuda je preinačena, u preostalom usvajajućem delu stava prvog izreke, tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti isplati iznos od 700.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Istovremeno je prvostepena presuda preinačena u odbijajućem delu stava prvog izreke, tako što je pored dosuđenog iznosa od 80.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, obavezana tužena da tužiocu isplati po ovom osnovu iznos od još 70.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od donošenja prvostepene presude 18.04.2019. godine do isplate, dok je tužbeni zahtev za veći iznos od dosuđenog do traženog iznosa od 5.000.000,00 dinara odbijen, kao neosnovan. Preinačena je i odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 264.200,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011…18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti se navodima revizije određeno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio sudija Okružnog suda u Prištini. Odlukom Visokog saveta sudstva od 25.12.2009. godine tužiocu je prestala sudijska dužnost sa 31.12.2009. godine. Odlukom Ustavnog suda od 24.07.2012. godine, usvojena je žalba tužioca i poništena je odluka Visokog saveta sudstva, kojom je odbijen prigovor tužioca izjavljen protiv odluke o prestanku sudijske funkcije i naloženo je Visokom savetu sudstva da tužioca vrati na dužnost sudije na mesto za koje je podneo prijavu na raspisani oglas. Visoki savet sudstva doneo je odluku od 18.09.2012. godine, kojom je tužilac izabran za sudiju Višeg suda u Kosovskoj Mitrovici , a odlukom istog organa od 26.03.2013. godine poništena je odluka prvog sastava Visokog saveta sudstva od 25.12.2009. godine, kojom je tužiocu prestala sudijska funkcija.

Iz osnovnog i dopunskog nalaza i mišljenja sudskog veštaka medicinske struke- psihijatra i iskaza veštaka datog pred sudom, utvrđeno je da je tužilac, u vreme i neposredno nakon saznanja da nije reizabran za sudiju do donošenja odluke Ustavnog suda, doživeo osećanje straha egzistencijalnog tipa, usled stresogene spoznaje da ostaje bez posla, a doživljaj lične povređenosti zbog neizbora je doveo do porasta emocionalne napetosti, negativnih osećanja, te je tužilac trpeo duševne patnje jakog, umerenog i slabog intenziteta, nastale kao reakcija na realna događanja, trpeo povredu ugleda časti i javnu i profesionalnu sigmatizaciju. Nakon donošenja odluke Visokog saveta sudstva, kojom je tužilac raspoređen za sudiju Višeg suda u Kosovskoj Mitrovici, kod tužioca se razvio mentalni poremećaj i poremećaj ponašanja praćen akutnom stresnom reakcijom, sa razvojem poremećaja prilagođavanja, u daljem toku sa mešovitim anksioznim depresivnim sindromom i polivalentnim somatskim smetnjama. Neopravdano omalovažavanje, iznošenje neistina, kako u medijima, tako i na sednici Visokog saveta sudstva, dovelo je do destabilizacije ličnosti tužioca, izazvavši tugu, patnju, potištenost, a istovremeno ljutnju i gorčinu, što je sve dovelo i do izraženih somatskih smetnji (ubrzani rad srca, povišeni krvni pritisak, preznojavanje) koje su uslovile socijalno povlačenje, redukciju kontakta i traženje utočišta u radu, kao bežanje od realnosti i preispitivanje sebe, sa povećanim naporima zbog destabilizacije sveukupnog mentalnog zdravlja, sa većom pažnjom i većim ulaganjem psihičkog napora i energije u posao kojim se tužilac bavi. Umanjenje životnih aktivnosti tužioca, usled negativnog emocionalnog statusa ogleda se u ograničenom vršenju aktivnosti uz povećan napor, koji se ispoljava u smanjenom potencijalu, smanjenom doživljavanju uobičajenih radosti i zadovoljstva, druženja i razgovora sa porodicom i prijateljima, bez mogućnosti dotadašnjeg bavljenja sportom, društvenim okupljanjima, izletima u prirodi i slično, uz teškoće korišćenja popularnih sredstava zabave i razonode, koje nije primereno životnom dobu i navikama tužioca, sagledavajući sve oblasti života u kojima je ostvarivao aktivnosti do povrednog događaja. Profesionalna stigmatizacija je dovela do duševnih bolova, koji su kod tužioca doveli do trajnog umanjenja do tada uobičajenih aktivnosti, radosti i zadovoljstva u procentualnom iznosu od 10%.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2061/17 od 12.01.2017. godine delimično je preinačena presuda Višeg suda u Nišu P 26/14 od 14.04.2016. godine, kojom je odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda, povrede prava na pravično suđenje, povrede prava ličnosti i umanjenja životne aktivnosti tužioca, tako što je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretpljenih duševnih bolova usled povrede časti i ugleda isplati iznos od 200.000,00 dinara, a zbog povrede prava na pravično suđenje iznos od 80.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateeztnom kamatom od 14.04.2016. godine do isplate, dok je za ove vidove štete tužbeni zahtev za veće traženje odbijen, kao neosnovan. Po oceni suda tužiocu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete po ovim osnovima, u smislu odredbe člana 172. u vezi člana 154. ZOO, imajući u vidu da je Visoki savet sudstva kao organ tužene u postupku odlučivanja o izboru sudija postupao nepravilno i nezakonito, te da je Ustavni sud utvrdio povredu prava svih neizabranih sudija na pravično suđenje. Istovremeno je prvostepena presuda ukinuta u delu kojim je odlučeno o zahtevu za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti i zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da postoji uzročno-posledična veza između radnje organa tužene i nastale nematerijalne štete u vidu umanjenja životne aktivnosti tužioca od 10% koju je tužilac pretrpeo.

Prvostepeni sud je primenom kriterijuma propisanih članom 200. ZOO, a ocenom svih izvedenih dokaza, između ostalih i fotokopija novinskih članaka, iz kojih proizlazi da je ime tužioca pominjano u negativnoj konotaciji povodom neizbora i posledice koje je kod tužioca izazvala napred navedena odluka organa tužene, u smislu trpljenja duševnih patnji umerenog i jakog intenziteta do donošenja odluke o vraćanju tužioca na sudijsku funkciju, ocenio da iznos od 70.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti, a iznos od 80.000,00 dinara zbog umanjenja životne aktivnosti tužioca, predstavlja pravičnu novčanu naknadu za ove vidove pretrpeljene štete.

Prihvatajući utvrđeno činjenično stanje kao potpuno i pravilno, drugostepeni sud je, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, dužinu trajanja i intenzitet duševnih bolova koje je tužilac trpeo, a koji su kod njega doveli do umanjenja životne aktivnosti za 10%, saglasno odredbi člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, ocenio da pravična novčana naknada za nematerijalnu štetu zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznosi 150.000,00 dinara, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio u odbijajućem delu odluke o ovom zahtevu, tako što je pored iznosa dosuđenog prvostepenom presudom tužiocu dosudio iznos od još 70.000,00 dinara, a za veći iznos od dosuđenog do traženog tužbeni zahtev odbio, kao neosnovan.

U odnosu na zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti, pravilno je pobijanom presudom drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio, kao neosnovan.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava i zauzeto stanovište drugostepenog suda.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, visina novčane naknade za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti određena je u adekvatnom iznosu, u skladu sa kriterijumima propisanim članom 200. Zakona o obligacionim odnosima, tako da predstavlja primerenu novčanu naknadu kojom se postiže svrha naknade nematerijalne štete i ne pogoduje drugim težnjama. Pravilno je odlučeno i da tužiocu ne pripada posebna naknada za povredu prava ličnosti, pored drugih pravnosnažno dosuđenih naknada.

Odredbom člana 13. Zakona o visokom savetu sudstva, propisano je da je Visoki savet sudstva nadležan za ocenu ispunjenosti uslova za izbor sudija, te je taj organ tužene sproveo postupak i doneo odluku povodom izbora sudija. Ustavni sud je po ustavnoj žalbi utvrdio da je u postupku odlučivanja o izboru sudija, pa i tužioca došlo do povrede prava na pravično suđenje koje je garantovano članom 32. Ustava Republike Srbije i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. U svojoj odluci Ustavni sud je ukazao na brojne propuste Visokog saveta sudstva prilikom odlučivanja o izboru sudija, što je sve dovelo do povrede prava na pravično suđenje, odnosno povrede prava ličnosti tužioca. Nije sporna ni činjenica da je postojalo negativno raspoloženje javnosti prema neizabranim sudijama u određenom relevantnom periodu.

Ustav Republike Srbije pravo na pravično suđenje svrstava u ljudska i manjinska prava i slobode uz njihovu neposrednu primenu po članu 18. stav 1. zbog čega se pravo na pravično suđenje svrstava u pravo ličnosti. Pravo ličnosti je, dakle, jedno od ljudskih prava u koje je u širem smislu svrstano u pravo na pravično suđenje i pravo na čast i ugled nekog lica, a za povredu tih prava član 200. ZOO priznaje pravo na naknadu štete, koja je tužiocu pravnosnažnom presudom donetom u ovom postupku dosuđena na koji način će se, po oceni Vrhovnog kascionog suda, ostvariti svrha naknade za povredu ovog prava.

Kako, dakle, povreda prava na pravično suđenje, čast i ugled spadaju u pojam i element prava ličnosti, pored drugih prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (pravo na život, pijetet, privatni život i dr.), po kojim osnovima je pravnosnažnom presudom tužena obavezana da tužiocu naknadi štetu, to nema osnova za obavezivanje tužene i na naknadu štete zbog povrede prava ličnosti kao posebnog vida nematerijalne štete, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić