Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP , pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se u reviziji ukazuje. Suprotno tvrdnji revidenata Vrhovni kasacioni sud smatra da nižestepene presude sadrže jasne i neprotivurečne razloge u pogledu odlučnih činjenica i mogu se sa sigurnošću ispitati.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio zaposlen kod tuženog na poslovima održavanja od 2005. godine. Dana 11.12.2012. godine sa tuženim je zaključio ugovor o radu na osnovu koga je obavljao poslove domara. Pobijanim rešenjem tuženog od 01.02.2013. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu primenom člana 179. tačka 2. i 3. Zakona o radu, jer je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze utvrđene članom 60. stav 1. tačka 1. i 13. Pravilnika o radu od 03.12.2012. godine i članom 14. tačka 1. i 3. Ugovora o radu zaključenog 11.12.2012. godine tako što je od 03.01.2013. godine sa rada odsustvovao više od tri radna dana, a o razlozima odsustva nije blagovremeno (u roku od 3 dana) obavestio neposrednog rukovodioca dostavljanjem potvrde o privremenoj sprečenosti za rad. U rešenju je navedeno da je takvim postupanjem iskazao nepoštovanje propisane radne discipline i ugrozio i poremetio normalno poslovanje i organizaciju rada kod poslodavca. Utvrđeno je da tužiocu radni odnos prestaje sa danom dostavljanja rešenja. Pre donošenja otkaznog rešenja, tužilac je pismeno upozoren 09.01.2013. godine o postojanju razloga za otkaz i ostavljen mu je rok od pet radnih dana za izjašnjenje. Tužilac se pismeno izjasnio na navode iz upozorenja dana 24.01.2013. godine, u kome je naveo da je o svojoj bolesti obavestio recepcionara, a njegov sin je 03.01.2013. godine u prostorijama poslodavca overio zdravstvenu knjižicu i pokušao dostavu potvrde o privremenoj sprečenosti za rad neposrednom rukovodiocu tužioca S.N., koja je odbila prijem potvrde, sa obrazloženjem da ona za to nije nadležna. Kako je sin tužioca insistirao da ga primi direktor kome bi dostavio potvrdu, rečeno mu je da direktor nije tu. U postupku je takođe utvrđeno da se tužilac nije javljao tuženom od 03.-10.01.2013. godine, a potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad doneo je 10.01.2013. godine i predao je radnici Jeleni koja je radila na recepciji, a nakon sedam dana doneo je i predao doznake kojom prilikom mu je uručeno upozorenje pred otkaz. Takođe je utvrđeno da je tužilac 03.01.2013. godine obavio pregled kod specijaliste neurohirurga i da iz uputa lekarskoj komisiji proizlazi da se radi o bolovanju preko 30 dana.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužilac nije izvršio povredu radne obaveze koja mu je otkaznim rešenjem stavljena na teret, jer u njegovim radnjama ne postoji nepoštovanje propisane radne discipline, pa nije postojao osnov za donošenje rešenja o otkazu, zbog čega su usvojili tužbeni zahtev tužioca.

Naime, tužilac je obavio pregled kod specijaliste neurohirurga 03.01.2013. godine, a iz uputa lekarskoj komisiji proizlazi da se radi o bolovanju preko 30 dana, pa je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužilac od 31.12.2012. godine pa nadalje bio opravdano odsutan sa posla, odnosno privremeno sprečen za rad zbog zdravstvenih tegoba. Tužilac je obavestio neposredno pretpostavljenog o razlozima svoje sprečenosti za rad, za koje su znali i ostali zaposleni, a uredno pribavljenu potvrdu o privremenoj sprečenosti je istog dana pokušao da prosledi poslodavcu preko člana svoje porodice u čemu nije uspeo jer neposredno pretpostavljeni nije primio potvrdu a direktor tog dana nije bio na poslu, što se ne može staviti na teret tužiocu. Iz navedenog sledi da tužilac nije svojom krivicom izvršio povredu radne obaveze (nedostavljanje poslodavcu potvrde o privremenoj sprečenosti za rad- u roku od 3 dana) i svojim ponašanjem nije narušio radnu disciplinu, zbog čega nije postojao osnov iz čl.179.tačka 2.i 3.Zakona o radu, za donošenje rešenja o otkazu, zbog čega je pobijano rešenje moralo biti poništeno.Kako je utvrđeno da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos,pravilno je tuženi primenom člana 191. Zakona o radu obavezan da tužioca vrati na poslove koje je obavljao do donošenja nezakonitog rešenja ili na druge poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima, uz obavezu isplate neisplaćene zarade u mesečnom iznosu od po 27.000,00 dinara i uplatu doprinosa nadležnim fondovima počev od 01.02.2013. godine, kao dana prestanka radnog odnosa do vraćanja na rad. Nižestepeni sudovi su za svoje odluke dali razloge koje u svemu kao pravilne i potpune prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Kako se u revizijskom postupku raspravljaju pravna, a ne i činjenična pitanja, predmet ocene revizijskog suda nisu bili navodi u reviziji u kojima se osporava ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje, jer to prema članu 407. stav 1. tačka 2. ZPP, nije dozvoljeno.

Revizijom se ponavljaju žalbeni razlozi koji su bili predmet pravilne i potpune ocene drugostepenog suda, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud, u smislu člana 414. stav 2. ZPP izostavio detaljno obrazlaganje tih navoda.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.