U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Milomira Nikolića, predsednika veća, Marine Govedarica i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Milić Milić, advokat iz ..., protiv tuženog Privrednog društva „BB“ iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Bugarin, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, vraćanja na rad i isplatu otpremnine, odlučujući o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1315/16 od 15.11.2016. godine, na sednici održanoj 11.05.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1315/16 od 15.11.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Aranđelovcu, presudom P1 266/15 od 26.11.2015. godine, odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog broj ... od 02.02.2012. godine i obaveže tuženi da u roku od osam dana od dana prijema otpravka ove presude, pozove tužilju na rad i istu rasporedi na poslovima koji odgovaraju stepenu i vrsti stručne spreme koju tužilja poseduje (stav prvi izreke). Odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se obaveže tuženi da isplati tužilji na ime manje obračunate i isplaćene otpremnine zbog prestanka radnog odnosa po rešenju tuženog o otkazu ugovora o radu tužilji broj ... od 02.02.2012. godine, iznos od 31.745,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana prestanka radnog odnosa 02.02.2012. godine pa do konačne isplate (stav drugi izreke). Obavezao je tužilju da naknadi tuženom troškove postupka u iznosu od 319.950,00 dinara (stav treći izreke).

Apelacioni sud u Kragujevcu, presudom Gž1 1315/16 od 15.11.2016. godine, odbio je kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Osnovnog suda u Aranđelovcu P1 266/15 od 26.11.2015. godine, u stavu prvom i drugom izreke (stav prvi izreke). Istu presudu, ukinuo je u stavu trećem izreke i predmet u ukinutom delu vratio istom sudu na ponovni postupak (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u odnosu na odluku kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Sl. glasnik RS'', broj 72/11, 49/13-US, 74/13- US i 55/14), pa je utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 408. ZPP. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. a u vezi odredbe člana 396. stav 1. ZPP, na koju se u reviziji ukazuje da je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, pa se u tom delu po oceni ovoga suda navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na poslovima ... do 07.02.2012. godine, kada je osporenim rešenjem tuženog otkazan ugovor o radu tužilji, na osnovu odredbe člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, zato što je usled ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena kod tuženog došlo do prestanka potrebe za obavljanjem poslova koje je tužilja obavljala. Tuženi je izvršio reorganizaciju pojedinih sektora, odeljenja i radnih jedinica u cilju smanjenja ukupnih troškova poslovanja, racionalizacije i optimizacije korišćenja ljudskih resursa i prilagođavanja potrebama procesa organizacije rada, što je posledično dovelo do brisanja pojedinih poslova. Pre donošenja osporenog rešenja, tuženi je doneo Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 07.12.2011. godine, kojim su u proizvodno-tehničkom sektoru - odeljenja proizvodnje, RJ …, pored ostalih u članu 3. brisani poslovi pod rednim brojem ... – .... Tuženi je 27.12.2011. godine, doneo predlog Programa rešavanja viška zaposlenih, koji je dostavljen na mišljenje Nacionalnoj službi za zapošljavanje i Sindikalnoj organizaciji tuženog koja je u svom mišljenju od 11.01.2012. godine navela da ostaje pri svom stavu da je tuženi prekršio proceduru prilikom donošenja pojedinih akata i da je vršio izmenu i dopunu akata, tako da ne sadrže poslove koji se obavljaju kod tuženog. Nacionalna služba za zapošljavanje je 30.12.2011. godine, dostavila tuženom mišljenje i predlog mera za zapošljavanje viška zaposlenih kod tuženog u kome je pored ostalog navedeno da, kod tuženog ne postoji mogućnost da se zaposlenima koji su višak obezbedi nijedno od prava utvrđenih članom 154-156 Zakona o radu i da je poslodavcu predočeno posle uvida u zahteve za potrebnom radnom snagom, da ne postoji potražnja za zanimanja zaposlenih koji su tehnološki višak, kao i da su zaposlenima predočene sve mogućnosti korišćenja aktivnih mera koje pruža Nacionalna služba za zapošljavanje. Tuženi je 20.01.2012. godine doneo Program rešavanja viška zaposlenih, kojim su utvrđeni razlozi prestanka potrebe za radom zaposlenih, kao i struktura zaposlenih za čijim radom je prestala potreba i čijim je članom 1. tačka 1.3.1. predviđeno brisanje poslova ... u proizvodno tehničkom sektoru, Odeljenje proizvodnje RJ … . U skladu sa navedenim programom, svim zaposlenima koji su kod tuženog obavljali poslove ... je prestao radni odnos kao tehnološkom višku, osim zaposlenih, koji su po zakonu uživali posebnu zaštitu od otkaza po ovom osnovu. Tuženi je posle prestanka radnog odnosa tužilji, istu na osnovu Ugovora o privremenim i povremenim poslovima angažovao na poslovima na kojima je radila pre prestanka radnog odnosa. Utvrđeno je i da je 21.04.2010. godine bio zaključen Sporazum o prekidu štrajka, između tuženog i sindikalne organizacije tuženog, kojim je pored odluke o prestanku štrajka, dogovoreno da će se eventualno otpuštanje zaposlenih za čijim radom je prestala potreba usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena vršiti pod uslovom dobrovoljnog odlaska iz preduzeća uz isplatu stimulativnih otpremnina zaposlenima čije prijave za napuštanje kompanije budu prihvaćene, da će tuženi u svakom konkretnom programu navesti poslove na kojima postoji višak izvršilaca, broj izvršilaca koji je višak, visinu stimulativnih otpremnina, kriterijume prihvatanja prijava zaposlenih, kao i da će potpisnici sporazuma po okončanju letnje sezone (ukoliko tuženi do tada ne uspe da reši pitanje viška zaposlenih putem programa dobrovoljnog napuštanja kompanije), razmotriti uspešnost realizacije Programa dobrovoljnog napuštanja kompanije uz mogućnost promene uslova za otpuštanje zaposlenih ako to situacija zahteva. Tuženi je pre prestanka radnog odnosa isplatio tužilji otpremninu u iznosu od 502.295,00 dinara, odnosno isplatio joj je otpremninu u visini većoj od otpremnine obračunate u skladu sa članom 158. Zakona o radu (saglasno navedenoj normi materijalnog prava, visina tužiljine otpremnine iznosila bi 311.582,00 dinara). Tuženi je sproveo mere za realizaciju sporazuma o prekidu štrajka i sproveo program dobrovoljnog napuštanja kompanije, te je nudio zaposlenima dve vrste stimulativnih otpremnina i to u iznosu od ½ bruto zarade zaposlenog ostvarene u mesecu koji prethodi mesecu u kome je zaposlenom prestao radni odnos uvećane za 20% za svaku godinu radnog staža, ili fiksnu otpremninu u iznosu od 400.000,00 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni ovoga suda, pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev tužilje za poništaj osporenog rešenja o prestanku radnog odnosa otkazom ugovora o radu, vraćanja na rad i isplate na ime manje obračunate i isplaćene optremnine, zbog čega nisu od uticaja na drugačiju odluku ovoga suda, navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, kako je utvrđeno da je kod tuženog prestala potreba za obavljanjem posla koji je tužilja obavljala (...), i da nije bilo mogućnosti da se tužilja rasporedi na druge poslove, odnosno obezbedi jedno od prava utvrđenih članom 154- 156. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, broj 24/05, 61/05 i 54/09), da je donošenju osporenog rešenja prethodilo donošenje izmena i dopuna Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova, Predlog programa rešavanja viška zaposlenih dostavljen na mišljenje Nacionalnoj službi za zapošljavanje i Sindikalnoj organizaciji tuženog, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova o postojanju otkaznog razloga iz člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu. Međutim, iako je tužilja posle prestanka radnog odnosa angažovana kod tuženog na osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima, i to na poslovima na kojima je radila pre prestanka radnog odnosa, to nije od uticaja na drugačiju odluku ovoga suda, s obzirom na to da su poslovi na kojima je tužilja prethodno radila „...“ brisani i da poslodavac može samostalno prema svojim potrebama odrediti način na koji će organizovati proces rada i obavljati pojedine poslove.

Isto tako, pravilan je zaključak drugostepenog suda da sprovođenje organizacionih, ekonomskih i tehnoloških promena spada u autonomnu i samostalnu oblast delovanja tuženog kao privrednog subjekta, čiju celishodnost i opravdanost ne može sud da ceni.

U konkretnoj situaciji u pogledu postojanja sporazuma o prekidu štrajka drugostepeni sud je zaključio da, tužilja primenom pravila o teretu dokazivanja nije dokazala da je tuženi prilikom sprovođenja Programa rešavanja viška zaposlenih prekršio odredbe Sporazuma o prekidu štrajka, zbog čega nisu od uticaja na drugačiju odluku ovoga suda ni navodi revizije kojima se ukazuje na postojanje Sporazuma o prekidu štrajka i privremenoj suspenziji aktivnosti tuženog na otkazivanju ugovora o radu zaposlenom kao tehnološkom višku.

Pri tome, nije neophodno dalje detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, već se tužilja kao revident upućuje na obrazloženje pobijane presude da se nepotrebno ne bi ponavljalo, na osnovu odredbe člana 414. stav 2. ZPP.

U preostalom delu, revizijom se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljen razlog za izjavljivanje revizije, na osnovu odredbe člana 407. stav 2. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić