.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1133/2018
10.06.2020. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dušan Stanić, advokat iz ..., protiv tuženog AD Livnica „Ljig“ iz Ljiga, čiji je punomoćnik Miloš Božić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 538/16 od 18.10.2017. godine, u sednici održanoj 10.06.2020. godine, doneo je
P R E S U D U
PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 538/16 od 18.10.2017. godine, u stavu prvom izreke, tako što se odbija žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Mionici P1 54/14 od 26.11.2015. godine i u delu stava prvog izreke koji se odnosi na poništaj rešenja i vraćanje na rad.
OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom na ime troškova revizijskog postupka isplati iznos od 33.000,00 dinara, u roku od osam dana.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Mionici P1 54/14 od 26.11.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi rešenje tuženog broj .. od 24.08.2011. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj .. od 01.01.2009. godine i prestao radni odnos sa 24.08.2011. godine, kao i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na radno mesto former – livac prve grupe i prizna mu sva prava iz radnog odnosa, za vreme nezakonitog udaljenja sa rada i isplati mu zaradu za vreme od 24.08 2011. godine, kao i druge novčane iznose po osnovu rada, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog potraživanja, pa do isplate, kao i da za račun tužioca plati nadležnom fondu PIO doprinose za PIO osiguranje. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da na ime troškova parničnog postupka tuženom plati 63.750,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 538/16 od 18.10.2017. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda prvostepenog suda, u delu stava jedan izreke, koji se odnosi na poništaj rešenja i vraćanje na rad tako što se usvaja tužbeni zahtev tužioca, u tom delu, poništava rešenje tuženog broj .. od 24.08.2011. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj .. od 01.01.2009. godine i tužiocu prestao radni odnos sa 24.08.2011. godine, te se obavezuje tuženi da tužioca vrati na radno mesto former – livac prve grupe. Stavom drugim izreke, potvrđena je presuda prvostepenog suda, u preostalom delu stava jedan izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu prizna sva prava iz radnog odnosa za vreme nezakonitog udaljenja sa rada i isplati zarade za vreme od 24.08.2011. godine, kao i druge novčane iznose po osnovu rada, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog potraživanja, pa do isplate, kao i da za račun tužioca plati nadležnom fondu PIO doprinose za PIO osiguranje. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje, sadržano u stavu dva izreke prvostepene presude, pa se odbija zahtev tuženog da se obaveže tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 63.750,00 dinara i obavezuje tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 167.250,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 60.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.10.2017. godine, do isplate.
Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.
U postupku donošenja pobijane presude, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka, koje saglasno članu 407. stav 1. ZPP, mogu biti revizijski razlog.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na osnovu zaključenog ugovora o radu od 01.01.2009. godine, na poslovima former – livac prve grupe. Rešenjem tuženog od 24.08.2011. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog toga što je svojom krivicom neopravdano izostao sa rada 09.04, 30.04, 03.06, 04.06, 18.06, 25.06. i 27.06.2011. godine, čime je učinio povredu radne obaveze neopravdano izostajanje sa rada pet radnih dana sa prekidima u toku dvanaest meseci ili tri radna dana neprekidno, utvrđene odredbom člana 96. stav 1. tačka 3. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog. U spornom periodu tužilac je izostajao sa posla u dane koji padaju u subotu, iako je radno vreme kod tuženog bilo organizovano u dve smene, šest radnih dana u nedelji, počev od ponedeljka, zaključno sa subotom, po sedam časova dnevnog rada, sa obavezom prekovremenog rada od po jedan radni sat duže svakog radnog dana, pa i subotom, a tužilac nije bio ovlašćen da samoinicijativno vrši preraspodelu radnog vremena. Tuženi je doneo upozorenje o razlozima za otkaz ugovora o radu 01.08.2011. godine. S obzirom na utvrđeno prvostepeni sud je zaključio da je tužilac učinio povredu radne obaveze koja mu se stavlja na teret, s obzirom da je bio u obavezi da bude prisutan na radu i u danima za koje je u upozorenju i rešenju navedeno da je neopravdano izostao sa posla, jer svoj izostanak nije opravdao, a nije dokazao, niti je predložio izvođenje dokaza na okolnost da mu upozorenje nije uredno dostavljeno, pa je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, ocenivši da tužiocu nije dostavljeno upozorenje saglasno odredbi člana 185. Zakona o radu (iako je sam tužilac kada je saslušan kao parnična stranka, na ročištu od 24.02.2012. godine, izjavio da je upozorenje primio), jer je tuženi samo pokušao dostavu navedenog upozorenja tužiocu, s tim što dostava nije i izvršena na način kako je to zakonom propisano, s obzirom da radnik nakon sačinjene službene beleške o odbijanju tužioca da primi upozorenje, isto nije istakao na oglasnoj tabli kako je to predviđeno stavom 4. navedene odredbe člana 185. Zakona o radu, te na taj način nije ispoštovao ni odredbu člana 180. istog Zakona, odnosno da pre otkaza ugovora o radu mora zaposlenog da upozori na poverede koje mu se stavljaju na teret i omogući mu da se izjasni o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu.
Osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je zaključak drugostepenog suda zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Tačno je da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179 tačka 1-6 Zakona o radu, poslodavac mora zaposlenog da pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana da se izjasni na navode iz upozorenja, ali u konkretnom slučaju tužilac je odbio da primi upozorenje bez nekog opravdanog razloga i na taj način sebe lišio mogućnosti da se izjasni o onome što mu je tuženi stavio kao razlog za otkaz ugovora o radu.
Kako je odbijen zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, pravilno je odbijen i zahtev tužioca za vraćanje na rad.
Iz navedenih razloga, primenom člana 416. ZPP odlučeno je kao u izreci.
U pogledu troškova parničnog postupka pravilno je prvostepeni sud primenio odredbe člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku, a odluka o zahtevu tuženog za naknadu revizijskih troškova doneta primenom odredbi člana 163. i 153. ZPP, prema opredeljenom zahtevu tuženog i to do visine naknade za sastav revizije po AT.
Predsednik veća - sudija
Jasminka Stanojević,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
