.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 1144/2023
11.05.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz sela ..., Opština ... i VV iz sela ..., Opština ..., čiji je punomoćnik Miodrag Janković, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova, Direkcije policije, Koordinacione uprave za autonomnu pokrajinu KiM – PU Priština, koju zastupa Državno pravobranilaštvo Beograd, radi isplate, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 720/22 od 28.09.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 11.05.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 720/22 od 28.09.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Gž1 720/22 od 28.09.2022. godine Apelacioni sud u Beogradu je, na osnovu održane rasprave, preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1799/19 od 23.06.2021. godine u stavovima drugom i četvrtom izreke, pa je odbio tužbene zahteve tužilaca da im tužena na ime naknade štete zbog neosnovane obustave isplate zarade i drugih primanja u vremenskom periodu od 01.06.2013. godine do 31.12.2019. godine isplati iznose glavnica sa zakonskom zateznom kamatom, u visini i na način kako je to određeno stavom prvim izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o parničnim troškovima sadržano u petom stavu izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje prvostepenog suda P1 1799/19 od 09.09.2021. godine i odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka u iznosu od 120.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka. Stavom petim izreke, obavezani su tužioci da tuženoj nadoknade troškove drugostepenog postupka u iznosu od 51.000,00 dinara, u roku od 8 dana.
Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu čl. 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u spornom vremenskom periodu od juna 2013. godine do decembra 2019. godine bili u radnom odnosu u Kosovskoj policiji, koja nije u sastavu MUP-a Republike Srbije, te su za svoj rad primali platu. Zahtev za isplatu spornih iznosa tužioci zasnivaju na činjenici da su 14.02.2009. godine primljeni u radni odnos kod tužene, bez prijema rešenja zbog bezbedonosnih razloga. Tužioci su od tog vremena do juna meseca 2013. godine primali platu, koja ja nakon tog vremena obustavljena bez donošenja pismene odluke, odnosno bez navođenja razloga za uskraćivanje dotadašnjih prava. Nakon juna meseca 2013. godine tužioci su nastavili da sakupljaju podatke za tuženu, ali ih nikome nisu slali.
Pošto tužioci nisu od rukovodioca odeljenja zahtevali zaštitu povređenog prava po članu 140. Zakona o državnim službenicima, u spornom vremenskom periodu nisu imali pravni osnov za rad kod tužene, niti su po nalogu tužene obavljali faktički rad, drugostepeni sud odbija tužbeni zahtev iz razloga što su tužioci sve vreme u radnom odnosu u Kosovskoj policiji, a za spornu isplatu nema osnova u odredbama člana 26. Zakona o državnim službenicima, niti se radi o slučaju iz člana 41. Zakona o radu. Po ovim odredbama postoji opšta zabrana zasnivanja radnog odnosa kod dva poslodavca preko punog radnog vremena, a tužioci rade u Kosovskoj policiji sa punim radnim vremenom.
Po oceni Vrhovnog suda drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.
Činjenično je razjašnjeno, a revizijom se ne spori pravilnost utvrđenja drugostepenog suda da tužioci nakon juna meseca 2013. godine nisu imali bilo kakav pravni osnov za isplatu po osnovu radnog angažovanja za tuženu, niti su po nalogu tužene obavljali bilo kakav faktički rad. Pri tome, tužioci nisu zahtevali da nadležni organ tužene odluči o njihovim pravima i obavezama iz radnog odnosa, koje su faktički prestale da se realizuju juna meseca 2013. godine. Stoga, pravilno zaključuje drugostepeni sud, pozivajući se na ranije važeće i aktuelne odredbe Zakona o policiji i člana 26. stav 1. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05... 94/2017) da nema uslova za primenu instituta dodatnog radnog angažovanja za drugog poslodavca, pošto su tužioci sve vreme u radnom odnosu sa punim radnim vremenom u Kosovskoj policiji. Nakon juna meseca 2013. godine po nalogu tužene tužioci nisu obavljali bilo kakav faktički rad, niti je tužena ostvarivala koristi od njihovog rada, te nisu ispunjeni uslovi za obavezivanje tužene da tužiocima nadoknadi štetu u visini zarada i drugih primanja po osnovu rada.
Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća-sudija
Jelica Bojanić Kerkez, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
