Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos sa tuženim na neodređeno vreme po Ugovoru o radu od 15.06.2001. godine, Aneksu br. 1. tog ugovora od 14.05.2002. godine i Aneksu br. 2. navedenog ugovora od 16.12.2005. godine. Poslovi radnog mesta tužioca obuhvataju vožnju i parkiranje vozila u procesu održavanja vozila u pogonu. Obavljajući te poslove, tužilac je vršio probu vozila radi provere njihove ispravnosti u krugu ili van kruga poslodavca po usmenom ili pisanom nalogu kontrolora rada, što je bila uobičajena praksa. Naime, pre probe vozila vozač parkirer ne pribavlja putni nalog, već posao obavlja po nalogu glavnog kontrolora ili mehaničara, često bez liste kvara, tako što se vozač parkirer zaustavlja na izlaznoj rampi ispred znaka „STOP“ i javlja radniku fizičko- tehničkog obezbeđenja. Rešenjem tuženog od 29.11.2011. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog toga što je dana 07.10.2011. godine, u 11 časova, izvezao autobus garažni broj .. iz kruga poslodavca, i to samovoljno (neovlašćeno), bez putnog naloga i propusnice, ne zaustavljajući se na kapiji radi predaje propusnice i nije omogućio radnicima fizičko – tehničkog obezbeđenja da izvrše pregled vozila. Tužilac je bez zaustavljanja vratio vozilo istim putem u krug poslodavca u 11,14 časova. Na taj način je prema navodima osporenog rešenja postupio protivno članu 29. Pravilnika o obavezama saobraćajnog osoblja u Gradskom saobraćajnom preduzeću „Beograd“ od 21.01.2004. godine. Tom odredbom je propisano da je putni nalog sa listom kvara dokument koji prati vozilo od momenta izlaska u saobraćaj do završetka vožnje. Po oceni poslodavca, tužilac je na taj način učinio povredu radne obaveze iz člana 179. tačka 2. Zakona o radu u vezi tačke 4. pod 3) Aneksa broj 1 ugovora o radu od 14.05.2002. godine, i to nesavesno ili nekvalitetno ili neblagovremeno obavljanje radnih zadataka ili postupanje protivno odredbama zakona i opštim aktima poslodavca. Isto tako, tužilac je učinio povredu radne obaveze iz člana 80. stav 1. alineja 1. Kolektivnog ugovora tuženog od 22.10.2009. godine – samovoljno napuštanje posla u toku radnog vremena. U postupku je utvrđeno da je tužilac pre izlaska iz kruga poslodavca, zaustavio vozilo kod znaka „Stop“ i da je radnika fizičko - tehničkog obezbeđenja obavestio da je proba vozila u toku.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su poništili kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu i obavezali tuženog da tužioca vrati na rad.

U konkretnom slučaju, tužiocu je otkazan ugovor o radu zato što 07.10.2011. godine nije savesno obavljao radne zadatke i što je postupao protivno opštim aktima poslodavca, čime je učinio povredu radne obaveze – neizvršavanje ili nekvalitetno ili neblagovremeno izvršavanje radnih obaveza, propisane odredbom tač 4. 3. Aneksa 1. ugovora o radu od 14.05.2002. godine. Takođe, ugovor o radu mu je otkazan i zbog povrede radne obaveze – samovljno napuštanje posla (člana 80. stav 1. alineja 1. Kolektivnog ugovora tuženog od 22.10.2009. godine). Odredbom člana 179. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom ili ugovorom o radu. Dakle, da bi otkaz ugovora o radu bio zakonit, potebno je da kumulativno budu ispunjena dva uslova i to da je zaposleni izvršio povredu radne obaveze koja je u trenutku izvršenja utvrđena opštim aktom ili ugovorom o radu i da postoji krivica zaposlenog. Naime, za davanje otkaza ugovora o radu iz ovog razloga mora da postoji krivica zaposlenog za povredu radne obaveze koja je propisana aktom poslodavca, odnosno potrebno je da postoji svest i namera odnosno nepažnja zaposlenog u pogledu izvršenja povrede radne obaveze. Nižestepeni sudovi su utvrdili da je uobičajena praksa kod tuženog da vozači zbog hitnosti posla, obavljaju probnu vožnju bez putnog naloga sa listom kvara, da tužilac (prema opisu posla iz akta o sistematizaciji) nije imao obavezu da pribavlja putni nalog i da je spornog dana vršio probu vozila po usmenom zahtevu glavnog kontrolora rada, a da je na izlaznoj rampi zaustavio vozilo radi evidentiranja i radnicima fizičko – tehničkog obezbeđenja saopštio da je proba vozila u toku. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužilac u izvršenju radne obaveze nije postupao nesavesno ili po svojoj volji, već po radnom zadatku koji mu je usmeno dat i da nije odgovoran za povredu radne obaveze, jer je postupao na uobičajeni način.

Neosnovani su navodi revizije da je tužilac znao da čini povredu radne obaveze, s obzirom da Pravilnik tuženog sadrži izričitu zabranu probne vožnje bez pisanih dokumenata, odnosno putnog naloga sa listom kvara. Suprotno, tužilac nije imao svest da postupa protivpravno, budući da su vozači parkireri često obavljali rad u servisu bez tih dokumenata, i to u određenom vremenskom periodu na isti način, a tužilac prema opisu posla koje obavlja, nije imao obavezu da sam pribavlja pomenuta dokumenta, što je kod njega stvorilo pogrešno uverenje da postupa ispravno.

Imajući u vidu da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, tuženi je u obavezi da tužioca vrati na rad i da mu naknadi štetu u vidu izgubljene zarade za vreme nezakonitog prestanka radnog odnosa, primenom člana 191. st.1. i 2. Zakona o radu.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić