Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2815/21 od 01.12.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1863/20 od 18.05.2021. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 09.09.2021. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog dana 19.11.2019. godine (stav četvrti izreke); da se obaveže tuženi da sa tužiocem zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme sa danom zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme od 19.11.2019. godine, da tužiocu odmah po zaključenju ugovora o radu na neodređeno vreme omogući stupanje na rad, a u protivnom presuda zamenjuje ugovor o radu na neodređeno vreme (stav peti izreke); i određeno da svaka snosi svoje troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke, u preostalom delu žalba tuženog je odbijena i označena presuda u preostalom delu (stav treći izreke) potvrđena. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 39.600,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju i dopunu revizije zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju i dopunu revizije.

Odlučujući o reviziji i dopuni revizije tužioca, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija i dopuna revizija tužioca nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka tužilac se u reviziji, ni u dopuni revizije ne poziva.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio radno angažovan kod tuženog po osnovu više zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa omladinskom zadrugom „Sloga“, sa zadrugom „Sloga Pan“ i sa tuženim. Ove zadruge su sa tužiocem zaključivale ugovore o obavljanju privremenih i povremenih poslova za tuženog, s tim da je i sam tuženi tokom spornog perioda sa tužiocem zaključivao ugovore o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Omladinska zadruga „Sloga“ je za potrebe tuženog sa tužiocem zaključila ukupno tri ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova i to: dana 16.01.2017. godine za period od 11.01.2017. godine do 30.06.2017. godine (poslovi pomoćnog radnika u službi deponije), dana 30.06.2017. godine za period od 01.07.2017. godine do 31.01.2018. godine (radi obavljanja poslova pomoćnog radnika u krugu JKP „Čistoća“) i od 31.01.2018. godine za period od 01.02.2018. godine do 31.07.2018. godine. Dana 01.10.2018. godine tužilac je sa tuženim zaključio ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova radi obavljanja poslova vozača „C“ kategorije u periodu od 01.10.2018. godine do 14.03.2019. godine, da bi dana 05.03.2019. godine zaključio ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova radi obavljanja poslova vozača teretnog vozila u periodu od 14.03.2019. godine do 20.08.2019. godine i ugovor od 10.04.2019. godine radi obavljanja poslova vozača „C“ kategorije u periodu od 23.04.2019. godine do 22.07.2019. godine. Za potrebe tuženog tužilac je dana 22.07.2019. godine sa zadrugom „Sloga Pan“ zaključio ugovor o radu na određeno vreme radi obavljanja poslova vozača „C“ kategorije za period od 22.07.2019. godine do 20.11.2019. godine. Između tužioca i tuženog je zaključen ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova 19.11.2019. godine za period od 20.11.2019. godine do 20.02.2020. godine. Tužilac je zatim 24.12.2019. godine sa zadrugom „Sloga Pan“ zaključio ugovor o radu na određeno vreme radi obavljanja istih poslova kod tuženog vozača „C“ kategorije za period od 25.12.2019. godine do 19.02.2020. godine. Poslednji ugovor na osnovu koga je tužilac bio radno angažovan kod tuženog zaključio je sa tuženim, i to ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova 12.02.2020. godine radi obavljanja poslova vozača „C“ kategorije u periodu od 20.02.2020. godine do 30.04.2020. godine. Dana 21.02.2020. godine tuženi je doneo rešenje o otkazu ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova kojim je tužiocu otkazan ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova broj .. od 12.02.2020. godine, pre isteka roka na koji je zaključen zbog prestanka potrebe za njegovim radnim angažovanjem, pozivajući se na odredbu člana 7. ugovora od 12.02.2020. godine kojom je predviđeno da svako od ugovornih strana može da otkaže ovaj ugovor pod uslovima i slučajevima utvrđenim Zakonom o radu, kao i da je prestala potreba za njegovim daljim angažovanjem putem ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova pre isteka roka na koji je zaključen, pa mu se isti otkazuje sa 21.02.2020. godine.

Prvostepeni sud je zaključio da je tužilac u kontinuitetu kod tuženog obavljao poslove vozača od 01.10.2018. godine do 21.02.2020. godine, odnosno, bio je radno angažovan kod tuženog 1 godinu 4 meseca i 21 dan, u toku kog perioda je suštinski obavljao iste poslove u kontinuitetu. Kada je tužilac prestao da obavlja poslove za potrebe tuženog tada su za te poslove kod tuženog bili angažovani drugi radnici koji su obavljali poslove koje je obavljao i tužilac. Zbog toga je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je nezakonito rešenje tuženog o raskidu ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova broj .. od 21.02.2020. godine (stav treći izreke), da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog dana 19.11.2019. godine (stav četvrti izreke) i obavezao tuženog da sa tužiocem zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme sa danom zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme od 19.11.2019. godine i tužiocu odmah po zaključenju ugovora o radu na neodređeno vreme omogući stupanje na rad (stav peti izreke) pozivajući se na odredbe članova 30, 31, 32. stav 1. i 197. stav 1. Zakona o radu. Prema obrazloženju prvostepenog suda tužilac je bio angažovan da za potrebe tuženog obavljanja poslove vozača po osnovu više zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, koji poslovi se ne obavljaju privremeno i povremeno, već je reč o poslovima koji se kod poslodavca obavljaju svakodnevno tokom čitave kalendarske godine. Tužilac je poslove vozača teretnog vozila i vozila „C“ kategorije, koji su suštinski isti, obavljao u kontinuitetu u periodu od 01.10.2018. godine do 21.02.2020. godine, odnosno duže od 120 radnih dana. Za obavljanje ovih poslova kod tuženog postoje zaposleni koji imaju zaključene ugovore o radu na neodređeno vreme.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog dana 19.11.2019. godine, da se obaveže tuženi da sa tužiocem zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme sa danom zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme od 19.11.2019. godine, da tužiocu odmah po zaključenju ugovora o radu na neodređeno vreme omogući stupanje na rad, te da u protivnom presuda zamenjuje ugovor o radu na neodređeno vreme, sa obrazloženjem da je tužilac bio angažovan da za potrebe tuženog obavlja poslove vozača po osnovu više zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, a koji poslovi se prema nalaženju prvostepenog suda ne obavljaju privremeno niti povremeno, a koje je tužilac obavljao u kontinuitetu od 01.10.2018. godine do 21.02.2020. godine, ali je prvostepeni sud propustio da prilikom primene materijalnog prava ceni da je tuženi javno preduzeće koje po članu 2. stav 1. tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu spada u korisnike javnih sredstava i da se na njega primenjuju odredbe i tog zakona.

Drugostepeni sud se u obrazloženju svoje odluke pozvao da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, br. 108/13 kao i kasnijim izmenama i dopunama tog zakona) propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjava slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine (član 27e stav 34.) i da se izuzetno radni odnos sa novim licima može zasnovati uz saglasnost tela Vlade na predlog nadležnog ministra, odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljanje mišljenja ministarstva (član 27e stav 35.) pri čemu je članom 27e stav 36. i 37. istog Zakona ograničen i uslovljen i broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla angažovanih po ugovoru o delu, ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i po drugim osnovama.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilna je odluka drugostepenog suda o odbijanju tužbenog zahteva.

Odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 75/14 sa izmenama i dopunama) stavom 1. ovog člana propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba, dok je stavom 2. određeno da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca.

Imajući u vidu, da je u konkretnom slučaju tužilac po više zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima neprekidno radio kod tuženog 1 godinu 4 meseca i 21 dan, dakle manje od 24 meseca. Pravilna primena odredbe člana 37. Zakona o radu podrazumeva da uslov za utvrđenje da je zaposlenom radni odnos na određeno prerastao u radni odnos na neodređeno vreme predstavlja kontinuitet u radu na istim poslovima u zakonom predviđenom periodu, bez obzira na broj ugovora po kojima je zaposleni ostvario taj rad kod istog poslodavca.

Imajući u vidu izneto, tužilac nije ispunio uslov iz člana 37. stav 1. Zakona o radu za utvrđenje da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme. Činjenica da je tužilac kod tuženog radio duže od 120 dana na poslovima koji nisu privremeni i povremeni, na šta se poziva prvostepeni sud, po nalaženju Vrhovnog suda, nije od uticaja na presuđenje.

Odredbom člana 197. stav 1. Zakona o radu kojim je propisano da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa: nezaposlenim licem, zaposlenim koji radi nepuno radno vreme – do punog radnog vremena i korisnikom starosne penzije, te da se ugovor iz stava 1. ovog člana zaključuje se u pisanom obliku (stav 2). Tužilac je sa tuženim zaključio više ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova i tužbeni zahtev je zasnovao na činjenici da na osnovu tih ugovora i radeći kod tuženog njegov radni odnos ima karakter radnog odnosa na neodređeno vreme počev od 19.11.2019. godine, kada je zaključen ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova broj .. za period od 20.11.2019. godine do 20.02.2020. godine, te da je po tom ugovoru kao i po drugim ugovorima obavljao privremene i povremene poslove u kontinuitetu.

Osim toga, tuženi kao javno preduzeće bio je dužan da se pridržava zabrane zapošljavanja novih lica radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim okolnostima prema odredbi člana 27. stav 34. Zakona o budžetskom sistemu, koja zabrana je trajala do 31.12.2020. godine.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen na osnovu člana 154. ZPP jer nisu bili potrebni radi vođenja parnice, i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Uprvitelj pisarnice

Marina Antonić